4.NEGA USEVA

 

 

 

 

Pri zasnivanju useva, čovek agrotehničkim merama kao što su obrada zemljišta i đubrenje, nastoji da usevima obezbedi što bolje uslove za rast i razvoj. Međutim, ovakvo stanje oranice stvoreno pre setve, zadržava se kraće ili duže vreme u zavisnosti od vremenskih činilaca. Kako bi i u toku vegetacije održao povoljne uslove za useve, odnosno kako bi otklonio ili ublažio negativne uticaje spoljne sredine, čovek posle setve i dalje sprovodi neke agrotehničke mere. Zbog toga se kaže da gajene biljke zahtevaju brigu čoveka. Danas, kvalitetne sorte mogu dati visok prinos i kvalitet jedino uz intervenciju čoveka. Ta briga se označava kao NEGA useva.  Negu useva čine mere koje obezbeđuju prisustvo i priticanje vegetacionih činilaca u optimalnim količinama, kao i mere kojima se otklanjaju nepovoljni uslovi tokom vegetacionog perioda.

 

 

 

Činioci koji stvaraju potrebu za negom useva

 

 

 

Dele se na:

-          Abiotički nepovoljni činioci ili činioci nežive prirode,

-          Biotički činioci,

-          Biološki zahtevi vrste.

 

 

Činioci nežive prirode

 

- Sunčevi zraci, osim dobrobiti prilikom zagrevanja zemljišta, imaju veliki negativan uticaj. UV zraci imaju negativan uticaj na zemljišne mikroorganizama. Sunčevi zraci dovode do zagrevanja površine zemljišta, što utiče na pojačanje evaporacije. To doprinosi stvrdnjavanju zemljišta i stvaranju pokorice na njegovoj površini.

 

- Pokorica sprečava pravilnu aeraciju zemljišta, zbog čega se u njemu nagomilava ugljendioksid, što negativno utiče na disanje i razvoj korena, kao i na rad mikroorganizama. Pokorica otežava nicanje biljaka i pojačava dalju evaporaciju (kapilarnim porama).  Istovremeno otežava upijanje i akumulciju vode u zemljištu, a intenzivira eroziju vodom. Stvaranju pokorice doprinose i padavine u kombinaciji sa direktnim sunčevim zračenjem (sinergično delovanje). Mehaničkim udarom, kapljice vode razbijaju površinske strukturne agregate, koji se rasplinjavaju, površina zemljišta se zamuljuje, a nakon prosušivanja nastaje pokorica. Sneg usled pritiska na zemljište vrši njegovo sabijanje (100-150 kg m^-2).

 

- Sleganje i zbijanje zemljišta je prirodna pojava do koje dolazi usled dejstva zemljine teže. Do zbijanja dolazi i usled gaženja i dejstva padavina. Posledica zbijanja zemljišta je poramećaj strukture, smanjene poroznosti, smanjen kapacitet za vodu i vazduh, stvaranje anaerobnih uslova. Kišne gliste svojom aktivnošću doprinose plodnosti zemljištu, ali u zbijenom zemljištu, one smanjuju svoju aktivnost. Takođe, u zbijenom zemljištu, koren biljaka se slabije razvija. Podstiču se redukcioni procesi. Usporava se rad mikroorganizama.

Teška zemljišta su više zbijena. Zemljišta koja imaju veći sadržaj humusa su otpornija na zbijanje. Najveća zbijenost je u tragovima mehanizacije. Sve posledice sleganja i sabijanja zemljišta se umanjuju primenom odgovarajućeg sistema obrade zemljišta i primenom organskog đubriva.

 

- Podlubljivanje zemljišta se javlja najčešće na humusnim zemljištima, koja su jače usitnjena. Pojava je vezana za zimski period i dešava se usled naizmeničnog smrzavanja i odmrzavanja zemljišta. Pri ovome se površinski sloj zemljišta koji je pun vode i kristala leda podiže i odvaja od donjeg, a između njih ostaje prazan prostor.  Ovo je posebno nepoželjno za ozime useve, čiji korenovi se kidaju i mlade biljke gube kontakt sa zemljištem, što se manifestuje pojavom žućkastih oaza na parceli. Da bi se smanjila šteta, obavlja se valjanje mrazom podlubljenih useva, koji na taj način ponovo uspostavljaju kontakt sa zemljištem.

 

- Ledena kora na površini useva može nastati tokom zime ili pri njenom kraju usled dnevnog otapanja snega i smrzavanja u toku noći. Ona sprečava aeraciju ozimih useva, odnosno dovodi do otežanog disanja. Ako se zadrži duže vreme, ledena kora može dovesti i do gušenja biljaka. Da bi se obezbedila aeracija, ledena kora treba da se razbije nazubljenim valjkom ili lakom tanjiračom. Moguće je ledenu koru razbijati puštanjem stoke.

 

- Erozija vodom je takođe nepovoljna pojava koja nastaje usled dejstva kišnih i drugih oblika padavina (sneg). Zavisi od intenziteta padavina, osobina zemljišta, stepena i dužine nagiba. Erozija odnosi najfinije čestice zemljišta, odnosno sloj koji je bogat organskim materijama i edafonom. Erozija se ne može sprečiti, ali se može umanjiti uz pogodne sisteme obrade zemljišta i odgovarajući plodored (držati zemljište što kraće bez useva, a što duže pod gustim višegodišnjim usevima).

 

- Deflacija ili eolska erozija je najizraženija u aridnim oblastima na peskovitim zemljištima. U Republici Srbiji, na udaru eolske erozije su zemljišta u Vojvodini (Banat), kao i severoistočni i istočni delovi Srbije. Deflacija se umanjuje podizanjem vetrozaštitnih pojaseva, malčovanjem zemljišta, smanjenjem ugla prevrtanja plastice pri oranju, gajenjem gustoredih useva, đubrenjem organskim đubrivima. Pri korišćenju ovakvih zemljišta za ratarsku proizvodnju treba voditi računa da zemljište bude stalno pod usevima.

 

- Vodolež je pojava koja se javlja na ravnim i zemljištima sa blagim nagibom, pri većoj količini padavina, usled nepropusnih donjih horizonata zemljišta i nemogućnosti oticanja vode. To je vidljiva pojava ležanja vode na površini zemljišta. Može se desiti da i na nagnutim glinovitim zemljištima u mikrodepresijama leži voda. Na vodolež je osetljiv krompir. Kukuruz i pirinač su tolerantni na vodolež.

 

- Podpovršinsko zabarivanje je pojava kada voda takođe leži na plužnom đonu ili nepropusnom B horizontu, ali nije vidljiva na površini zemljišta. Ovoj pojavi su podložna zemljišta teškog mehaničkog sastava, poput pseudoglja.

Vodolež i podpovršinsko zabarivanje se mogu rešavati dubljom obradom zemljišta, razrivačima i podrivačima.

 

- Drugi nepovoljni činioci. Treba pomenuti neka hemijska jedinjenja koja mogu biti štetna, a potiču iz industrije u urbanim sredinama, kao i iz zagađenja u poljoprivredi. To su SO₂, kisele kiše, pesticidi, nusproizbodi đubriva.

 

 

Biloški nepovoljni činioci

 

Biološki nepovoljni činioci na poljoprivrednim površinama su predmet izučavanja nauka o zaštiti bilja (herbologija, fitopatologija, entomologija). Velike štete nastaju na mestima kontakta agrobiotopa sa biotopima slobodne prirode. Ako se njiva naslanja na šumu, može imati štete i od jazavca, srndaća, divljih svinja. U tom slučaju, potrebno je da se parcela ogradi. Često štetu mogu da prave ptice. One se najčešće suzbijaju repelentima, ali i drugim načinima počev od strašila do pištaljki, topovskih udara i veštačkih mreža (pogotovo kod semenskog useva pšenice).

 

 

Biološki zahtevi vrste

 

Vezani su za specifičnosti u gajenju pojedinih kultura, a često zavise od samih ciljeva gajenja. Ovde spadaju: podešavanje sklopa useva proređivanjem ili dopunskom setvom i sadnjom, dopunsko oprašivanje, zakidanje zaperaka zalamanje vrhova, postavljanje oslonca, prihranjivanje, ogrtanje i dr.

 

Mere nege useva

 

 

Mere nege koje se primenjuju kako bi se usevima obezbedili optimalni uslovi za rast i razvoj, mogu se podeliti na: mehaničke, fizičke, hemijske i biološke.

 

 

Mehaničke mere nege

 

 

 

Mehaničke mere nege su sve one mere obrade zemljišta koje se primenjuju tokom vegetacionog perioda useva. Prilikom ove obrade zemljišta, oruđima se zahvata plitak površinski sloj i zemljište se održava rastresito, izuzev kod valjanja. One vrlo često služe i za uništavanje korova i pokorice. Uništavanje pokorice je važno sa aspekta bolje aeracije zemljišta, ali i evaporacije. Prilikom ovih mera je bitno da odabir mehanizacije bude takav da se biljke ne povređuju (važna je adekvatna dubina obrade i širina radnog zahvata). Od mehaničkih mera nege se najčešće primenjuju:

 

- Valjanje, kojim se utiče na: razbijanje grudvi, ostvarivanje boljeg kontakta između zemljišta i semena, podizanje kapilarne vode, bolje i ravnomernije nicanje useva, razbijanje pokorice, vraćanje podlubljenog useva. Valjanje ne treba biti poslednja mera obrade zemljišta, već bi bilo dobro da se nakon 1-2 nedelje izvrši drljanje u cilju razbijanja kapilarnih veza i razbijanja pokorice.

 

- Drljanje je mera nege kojom se postiže sledeće: razbijanje pokorice, naročito ako ona otežava nicanje useva (kod strnih žita u vreme kada su klijanci do 2 cm i kasnije od faze tri lista do bokorenja), rastresanje zemljišta, bolje upijanje vode, smanjenje evaporacije, uništavanje korova, provetravanje zemljišta, aktivacija mikroorganizama, unošenje mineralnih đubriva i dr.

 

- Okopavanje i međuredno kultiviranje se izvodi radi: uništavanja pokorice, rastresanja površinskog sloja zemljišta, boljeg upijanja vode, smanjenja evaporacije, smanjenja kolebanja temperature zemljišta, aeracije zemljišta, stimulisanja aktivnosti mikroorganizama, smanjenja intenziteta mineralizacije organske materije i dr. Okopavanje se izvodi ručno motikom ili mehanizovano različitim međurednim kultivatorima. Da bi se vršila mehanizovana obrada, usevi moraju biti adekvatno zasejani u pravilne redove. Zajedno sa kultiviranjem i okopavanjem treba primeniti mineralna đubriva. Kod širokoredih useva u ratarskoj proizvodnji primenjuju se 1-3 kultiviraja od faze nicanja, pa sve do faze sklapanja redova. Dubina rada ne treba da bude mala da ne bi došlo do oštećenja korena. Prvo kultiviranje može biti bliže biljkama (6 cm) a drugo nešto dalje (oko 10 cm). Ovo je relativno skupa agrotehnička mera, te se u poslednje vreme često zamenjuje primenom herbicida.

 

 

 

Fizičke mere nege

 

 

 

U fizičke mere nege spada malčovanje, zaštita od mraza, zaštita od grada i navodnjavanje.

Malčovanje ili zastiranje

Uloga malča je da štiti zemljište od erozije, smanjuje evaporaciju, ublažava temperaturno kolebanje, sprečava razvoj korova, stvara stabilne uslove za razvoj mikroorganizama i edafona, popravlja strukturu zemljišta, vodni, vazdušni i toplotni režim, zahvaljujući čemu povoljno utiče na bolju mineralnu ishranu. Za neke biljne vrste, uloga malča može biti jako važna u cilju dobijanja plodova koji su čistiji, lepši, i otporniji na bolesti (jagoda).

Malč može biti prirodni i veštački. Prirodni malč postoji u prirodi (šumama) gde je nastao bez uticaja čoveka. Gajeći biljke, čovek je počeo da koristi veštački malč. On podrazumeva da se većina prostora oko biljaka koji trpi jak uticaj atmosfere pokriva različitim materijalima. Postoje živi i neživi malč.

Za živi malč se koriste biljke niskog rasta, odnosno usevi koji pokrivaju površinu zemljišta i štite ga od erozije, a kasnije se mogu koristiti i kao siderati. Za živi malč se najčešće biraju biljke sa malim habitusom i gustoredi usevi koji dobro pokrivaju površinu zemljišta. Ovi usevi ne smeju smetati glavnoj kulturi, a naročito za vreme berbe. Od leguminoza, kao živi malč se koristi najčešće bela detelina, a od neleguminoza facelija. U višegodišnjim zasadima, najčešće se kombinuju leguminoze i trave.

Živi malč ima određene prednosti, jer traži relativno mala ulaganja i pogodan je na strmim i neravnim terenima. Zbog kompeticije za vodom i hranivima sa glavnim usevom, živi malč je pogodniji u humidnim uslovima, ili ako postoje sistemi za navodnjavanje, s tim da se dodatnim đubrenjem obezbedi dovoljno hraniva, a naročito azota kod neleguminoznih biljaka.

Neživi malč podrazumeva različite prirodne i veštačke materijale. Od davnina se koristi veliki broj prirodnih materijala za malčiranje. Između redova u vinogradima se mogu postaviti kamene ploče radi zaštite zemljišta od isušivanja. Često se kao malč koriste pesak u povrtarstvu, ili šljunak u voćnjacima. Za uslove u Srbiji mogu se koristiti slama i pleva. Veoma je poželjno da se slama usitni na određenu dužinu i između biljaka se stavlja sloj debljine 5-8 cm, a zatim se zaliva vodom. Strugotina može takođe poslužiti kao malč (za ribizle, jagodu, malinu). Pokošena trava i treset su odlični malčevi. U novije vreme se koriste različiti veštački materijali kao što su malč hartija i karton (cvećarstvo, rasadnička proizvodnja). Oni su biorazgradivi i mogu se zaorati. Danas se najčešće kao malč koriste plastične folije koje mogu biti prozračne, ili u boji (crne, bele) i biorazgradive su. Postavljanje i skidanje folija mogu se obavljati mehanizovano, a otvori na folijama mogu biti fabrički.

 

Zaštita od mraza je takođe jedna od fizičkih mera nege useva. Termofilne vrste kulturnih biljaka su osetljive na kasnoprolećne i ranojesenje mrazeve, te ih u takvim uslovima treba štititi od niskih temperatura. Najefikasnija mera zaštite od mraza je gajenje biljaka u zaštićenom prostoru, sa ili bez dogrevanja. Ovaj način se primenjuje uglavnom za povrće i cveće. Na otvorenom polju biljke se od mraza obezbeđuju pravilnim izborom lokacije. Neke lokacije su po nadmorskoj visini i obliku reljefa sklone češćoj pojavi mraza, tako da ih treba izbegavati kada su u pitanju osetljive kulture. Usevi se mogu pokrivati agrotekstilom (agril) (proizvodnja ranog krompira, jagode). Voćne vrste se od mraza mogu štititi zagrevanjem, zadimljavanjem i orošavanjem. Krečenjem debla ili stabla se odlaže kretanje sokova kroz biljku, usporava listanje i cvetanje, tako da je i na taj način je moguće zaštititi biljke od kasnih prolećnih mrazeva (kod voća). Izbor sorti je takođe važan u uslovima gde postoji opasnost od niskih temperatura. Biljke se od mrazeva mogu štititi još i prekrivanjem slamom, kukuruzovinom, lišćem, papirom, folijama, specijalnom penom.

 

Zaštita od grada može biti direktna i indirektna. Direktna zaštita od grada podrazumeva korišćenje protivgradnih mreža i protivgradnih raketa. Protivgradne mreže se uglavnom koriste u voćarstvu, vinogradarstvu i povrtarstvu, naročito kada je u pitanju rasadnička proizvodnja. Za njihovo postavljanje je potrebno obezbediti stubove, mreže od metalne žice, sintetičkog konca, ili mreže za zasenjivanje. Osim što štiti od grada, mreža pomaže pri smanjenju udarne snage kapi kiše, smanjuje eroziju, evapotranspiraciju i stvaranje pokorice. Pored toga, mreža smanjuje temperaturu zbog zasene, umanjuje ožegotine na plodovima, a može dovesti i do blagog kašnjenja u zrenju. Takođe, mreža sprečava prolazak ptica, smanjuje udare vetra i dr.

Republički hidrometeorološki zavod i stručne službe procenjuju kada će biti grada. Tada u obzir može doći primena protivgradnih raketa. Raketa ima punjenje srebrojodidom, koji povećava broj jezgara kondenzacije u oblacima. To dovodi do nastanka većeg broja manjih čestica grada, koje se pri kretanju do površine zemlje istope.

Indirektna mera zaštite useva od grada podrazumeva osiguranje useva. Osiguranje useva je važno kada su u pitanju veće površine.

 

Navodnjavanje. Najveći deo poljoprivrenih površina u Republici Srbiji se koristi u sistemu suvog ratarenja. Suvo ratarenje podrazumeva princip gajenja useva bez navodnjavanja. Međutim sigurnost i stabilnost u proizvodnji mnogih useva se mogu postići jedino ukoliko postoji mogućnost primene navodnjavanja. Najčešći načini navodnjavanja su plavljenjem, sistemom veštačke kiše ili sistemom kap po kap.

 

Odvođenje suvišne vode – Protiv suvišne vode na proizvodnim površinama se primenjuju različite preventivne mere kao što su: regulacija vodotokova, izgradnja nasipa, kanalske mreže, regulisanje bujica u brdsko-planinskom području, ravnanje terena i popravljanje fizičkih svojstava zemljišta. U direktne mere borbe protiv suvišne vode spada sistemska cevna drenaža, krtičenje, podrivanje, izvlačenje otvorenih brazdi, izvan parcela.

 

 

 

Hemijske mere nege

 

 

 

Komercijalna proizvodnja je danas nezamisliva bez upotrebe hemijskih mera nege useva. Hemijske mere su od velikog značaja sa stanovišta očuvanja visokih i stabilnih prinosa. Od hemijskih sredstava se koriste sredstva za zaštitu bilja (pesticidi), mineralna đubriva i često fitohormoni, retardanti, antitranspiranti, antievaporanti.

 

Primena pesticida …

 

Mineralna đubriva …

 

Biljni hormoni modifikuju brzinu fizioloških procesa, tako da se mogu koristiti kao stimulatori rasta. Fitohormoni upravljaju i procesima razvića, određujući pravce diferencijacije ćelija. Postoje pet osnovnih klasa biljnih hormona: auksini, giberalini, citokinini, abscisini i etilen. Prve dve grupe imaju uglavnom stimulativno dejstvo, a poslednje dve inhibitorno.

U poljoprivrednoj praksi se najčešće primenjuju giberalini, prskanjem u malim koncentracijama 1-100 ppm. Primenom giberalina kod dvogodišnjih vrsta se može nadomestiti jarovizacija i indukovati cvetanje već u prvoj godini. Inhibitori usporavaju fiziološke procese, a za to se najčešće koriste abscisini.

Etilen je gas koji se koristi za ubrzanje sazrevanja plodova, utiče na bolje odvajanje plodova (u poslednje vreme postoje tečni preparati) trešnje i potpomaže mehanizovanu berbu paradajza i paprike na većim površinama. Takođe, koristi se za ubrzavanje i ujednačavanje sazrevanja plodova paradajza i voća u zatvorenom prostoru nakon berbe.

Mnoga folijarna đubriva osim mikro i makrohraniva imaju i hormone.

 

Retardanti su sredstva koja usporavaju rast i druge životne procese biljaka. Najčešće se koristi hlor-holin-hlorid, koji služi za snižavanje rasta pšenice u cilju smanjenja poleganja. Koriste se i u urbanim sredinama, u parkovima.

 

Antitranspiranti su supstance koje umanjuju transpiraciju i potrebu biljaka za vodom. Prema načinu delovanja se dele u tri grupe:

-          Metabolički antitranspiranti – deluju na zatvaranje stoma. Na ovaj način deluju neki fungicidi i herbicidi, ali i neki inhibitori metabolizma.

-          Supstance koje reflektuju infracrvene zrake – mogu u značajnoj meri smanjiti intenzitet transpiracije. Koriste se sami ili u kombinaciji sa antitranspirantima.

-          Sredstva koja na površini biljaka stvaraju skramu propustljivu za kiseonik i ugljendioksid, a nepropustljivu za vodenu paru. Za tu svrhu se koriste viši alkoholi, polietilen, silikoni, lateksi.

 

Antievaporanti se primenjuju sa ciljem da se smanji evaporacija sa površine zemljišta. Kao antievaporanti se koriste hidrofobne supstance koje se prskaju ili rasturaju po površini zemljišta, gde formiraju sloj koji sprečava isparavanje vode iz zemljišta. Antievaporanti se mogu pimeniti na velikim površinama kao redovna agrotehnička mera.

 

 

 

Biološke mere nege

 

 

 

Biološke mere nege su najčešće povezane sa specifičnim zahtevima vrste, ciljem gajenja vrste, kao i sa nekim potrebama biljaka u skadu sa zahtevima agronomske struke. U biološke mere nege se ubrajaju: podešavanje sklopa (proređivanje, dopunska setva), dopunsko oprašivanje, zakidanje zaperaka, dekaptacija, postavljanje oslonca, prihranjivanje, ogrtanje i td.

 

Podešavanje sklopa ili gustine biljaka je jedna od važnih bioloških mera nege useva. U sklopu ove mere se vrši proređivanje useva ukoliko je iz nekog razloga usev proređen posle nicanja. Kod ručne setve u kućice i otvorene brazdice se polazi sa setvom većeg broja biljaka, a nakon nicanja se vrši proređivanje. Proređivanje takođe može da se vrši ručno ili mašinski posle mašinske setve (ranija praksa je bila proređivanje strnih žita drljačom).

Osim proređivanja, moguće je vršiti i dopunsku setvu i sadnju.  Nakon nicanja, ako se desi da nema dovoljno biljaka, pribegava se naknadnoj setvi. Seme se pre podsejavanja kvasi, kako bi brže niklo. Za podsejavanje se koriste sorte sa kraćim periodom vegetacije, kako bi sve biljke stigle istovremeno za žetvu. Dešava se da treba da se izvrši dopunska setva na praznim mestima u usevima trava i višegodišnjih leguminoza. Ta površina se drlja, vrši se setva, a potom valjanje.

Na manjim površinama se može vršiti plevljenje korova.

 

Dopunsko oprašivanje je nekad neophodno kod ksenogamnih biljaka, ako uslovi za oprašivanje i oplodnju nisu povoljni (dug kišni period, suv vetar, visoka temperatura, niska vlažnost vazduha). U takvim uslovima dolazi do slabije oplodnje insektima i vetrom, što dovodi do povećanja broja jalovih biljaka i rasta broja šturih semena. Može se obavljati ručno i mehanizovano.

Ručno dopunsko oprašivanje se vrši zatezanjem kanapa između dva radnika, a zatim nošenjem preko useva potresaju se biljke pri čemu se prašne kese otvaraju i oslobađa se polen. Ovaj vid dopunskog oprašivanja je značajan u gajenju heljde, raži, konoplje, crvene deteline. Pri gajenju suncokreta je moguće trljati glavicu o glavicu. Mogu se koristiti različite vrste vibratora. U zaštićenom prostoru se može vršiti ručno potresanje, ili se mogu koristiti hemijski preparati (Tomatin, Tomafix) u preporučenoj koncentraciji i vremenskim uslovima. Mogu se koristiti i legla bumbara koji vrše oprašivanje u semenskoj proizvodnji paradajza. U voćarstvu se ide na obezbeđenje većeg broja pčelinjih društava koja vrše oprašivanje.

Mehanizovano dopunsko oprašivanje se može vršiti helikopterom, koji pravi veštački vetar (može se ponoviti 2-3 puta). Moguće je prskati useve rastvorom saharoze, koji dodatno privlači insekte.

 

Zakidanje zaperaka. Ova mera je vezana za poznavanje morfologije i fiziologije biljaka. Neke biljke u pazuhu listova razvijaju zaperke koji troše vodu, hraniva i zasenjuju donje delove biljaka, tako da ih je neophodno zakinuti (paradajz, kukuruz šećerac, duvan, suncokret, pamuk). Zakidanje zaperaka stimuliše fotosintetičku aktivnost lista i rast korisnih organa plodova.

 

U vreme zakidanja zaperaka se često vrši i dekaptacija (zalamanje vrhova), koja se primenjuje sa ciljem regulisanja rasta i rodnosti (zelena rezidba). Kod duvana se zakidaju cvetovi na vrhu biljaka, kod vrežastog povrća se vrši rezidba gde se zalama vrh na glavnim i bočnim granama (kao i na paradajzu), kod vinove loze se zalamaju izdanci radi zaštite od poleganja.

 

Postavljanje oslonca se vrši kod biljaka koje imaju dugu i nežnu stabljiku sklonu poleganju, naročito nakon formiranja plodova. Polegle biljke lako obole, uprljaju se i umanjuju intenzitet fotosinteze. Sve to utiče na sniženje prinosa i kvaliteta plodova. Takve biljke su paradajz, boranija, krastavac, pasulj. U novije vreme, selekcijom se stvaraju industrijske nepolegljive sorte. Međutim, još uvek se u većini slučajeva ovim biljkama ipak obezbeđuje oslonac, odnosno kolci, pritke, veštački materijali, za koje se vrši vezivanje. Osim ovakvog oblika, podižu se špaliri (malina, kupina, vinova loza). Kod krastavca se vrši postavljanje plastičnih mreža koje služe za kačenje vitica. Od ratarskih biljaka, oslonac je potreban hmelju kao višegodišnjoj kulturi.

 

Zasenjivanje je mera potrebna kod nekih gajenih kulturnih vrsta. Ono se može vršiti zajedno sa postavljanjem protivgradnih mreža. Često se vrši zasenjivanje u zaštićenom prostoru postavljanjem mreža ili asura. Količina svetlosti se reguliše već od vremena setve i sadnje određivanjem pojedinačog vegetacionog prostora. U voćarskoj proizvodnji se rezidbom pored rodnosti reguliše i osvetljenost krošnje.

 

Ogrtanje je mera kojom se sitno i rastresito zemljište nabacuje na prizemene delove biljke. Izvodi se ručno motikom ili specijalnim plugovima ogrtačima. Primenjuje se kod širokorednih useva, a nakon toga u redu oko biljaka ostaju humke.

Svrha ogrtanja je višestruka. Kod krompira da se krtole ne bi pojavile na površini zemljišta i kako bi se inicirao nastanak većeg broja podzemnih stabala i krtola. Kod kikirikija u cilju boljeg obrazovanja mahuna. Kod kukuruza i suncokreta u cilju pospešivanja razvoja adventivnih korenova i učvršćivanja biljaka. Šećerna repa se u jesen ogrće radi zaštite od mraza. Ogrtanjem se uništavaju korovi i zemljište se rastresa. Međutim zbog velikih troškova ova mera se sve više napušta.

 

Prihranjivanje …