Ђубрење

Сајт: Електронско учење - Агрономски факултет у Чачку
Курс: Основе биљне производње
Књига: Ђубрење
Штампао/ла: Корисник у улози госта
Датум: субота, 24. фебруар 2024, 12:56

Садржај

1. Ђубрење

2.ĐUBRENJE

 

 

Potreba za đubrenjem

 

 

Za normalno odvijanje životnih procesa biljkama je potrebno istovremeno prisustvo i priticanje svih vegetacionih činilaca. Za ishranu biljaka moraju postojati dovoljne količine ugljendioksida i kiseonika iz atmosfere, kao i vode i hraniva (mineralnih materija) iz zemljišta.

 

Ugljendioksida i kiseonika u atmosferi ima dovoljno, a čovek donekle obradom zemljišta, đubrenjem, gustinom setve, i pravcem redova, može da utiče na njihovu količinu.

 

Vodu u suvom načinu ratarenja biljke dobijaju preko padavina. Pored količine padavina, snabdevenost biljaka vodom zavisi i od samog zemljišta i njegovih osobina, kao i zemljišnih rezervi koje su zavisne od rasporeda padavina i vodnog režima zemljišta. Najbolje rešenje je da se nedostatak vode nadoknadi navodnjavanjem kao merom nege, jer se na taj način povećava proizvodni kapacitet.

 

Jedan od važnih faktora za život biljaka je mineralna ishrana. Stanje biljnih hraniva u zemljištu nije statično, ono je dinamično, podložno čestim i naglim promenama. Dinamika hraniva u zemljištu zavisi od intenziteta fizičkih, hemijskih i bioloških procesa.

Dinamika hraniva u prirodi je uravnotežena. Postoje takozvani ciklusi kruženja materije, kojima se na osnovu stvaranja organske materije u procesu fotosinteze i razlaganja uginule organske materije pomoću mikroorganizama održava prirodna ravnoteža bez uticaja čoveka.

U antropogenom zemljištu vlada specifična dinamika kao rezultat iskorišćavanja zemljišta.

 

Glavni putevi obogaćivanja zemljišta hranivima su:

- Razlaganjem organskih materija u zemljištu, koje vrše mikroorganizmi, prevodeći ih prvo u humus (humifikatori), a zatim od humusa do mineralnih materija (mineralizatori);

- Ascedentnim kretanjem vode - kapilarnim porama iz dubljih slojeva zemljišta prema površini je moguće premeštanje nekih hraniva, tako da deo ispranih hraniva može biti ponovo vraćen u zonu korenovog sistema;

- Moguće je koristiti mikroorganizme, koji imaju sposobnost razlaganja pojedinih jedinjenja u zemljištu do oblika pristupačnih za biljku (kao na primer fitin do oksida fosfora);

- Postoji takozvana biološka fiksacija azota, koja može biti simbiotska (na korenu) i asimbiotska (u zemljištu). U određenoj meri, kod nekih leguminoznih biljaka se vrši veštačka inokulacija mikroorganizmima iz roda Rhizobium, koji žive u simbiozi sa leguminozama i snabdevaju ih azotom;

- Danas se čak teži da se selekcijom stvore sorte i hibridi koji su sposobni da određenim materijama, koje luči korenov sistem, razlože teže pristupačne oblike do lako pristupačnih oblika hraniva;

- Neke biljke su sposobne da vrše takozvanu biogenu ascedenciju – lucerka je tipičan primer, jer svojim korenom koji je dubok nekoliko metara, usvaja hraniva iz velike dubine;

- Padavinama se jedan deo azotnih hraniva takođe vraća u zemljište. Prilikom letnjih pljuskova, pri električnom pražnjenju u atmosferi dolazi do prevođenja azota iz atmosfere u oblike pristupačne za biljku. Na taj način azot padavinama dospeva na površinu zemljišta (u umerenim pojasevima 8-20 kg ha-1, u tropskim 100 kg ha-1);

- Ono što erozija sa nekog terena odnese, u izvesnom stepenu se vrati na one površine gde se erodioni material taloži (aluvijalna zemljišta).

 

Načini gubljenja hraniva iz zemljišta:

- Iznošenje mineralnih hraniva iz zemljišta od strane biljaka, kako kulturnih, tako i korovskih;

- Jedan deo hraniva iz zemljišta odlazi ispiranjem, odnosno descedentnim kretanjem vode u dublje slojeve;

- Erozijom vodom i vetrom po površini zemljišta, pri čemu zajedno sa česticama odlazi i deo hraniva;

- Određenim hemijskim reakcijama jedan deo hraniva prelaze u nepristupačne oblike za biljke (inaktivacija hraniva);

- Azot kao jedan od elemenata koji je količinski vrlo važan se može izgubiti i procesom denitrifikacije.

 

Čovek je pre mnogo vremena uočio da je zemljištu neophodno vratiti ono što se žetvom iznese. Agrotehnička mera kojom se u zemljište unose biljna hraniva u vidu đubriva se naziva đubrenje. Đubrenjem se teži da se plodnost zemljišta održi ili poveća. Đubriva su materije organskog i mineralnog porekala sa kojima se u zemljište unose biljna hraniva neophodna za rast i razvoj biljaka. Na taj način se povećava plodnost zemljišta, a time se povećava i prinos u biljnoj proizvodnji.

 

Šta su biljna hraniva?... (makro i mikroelementi, oblici u kojima ih biljke usvajaju)…

 

 

Značaj đubrenja

 

Biljke putem đubriva dobiju deo neophodnih hraviva, što im omogućava da kontinuirano rastu i razvijaju se, kako nadzemnim, tako i podzemnim delovima. U tom smislu, ako hraniva nema dovoljno, ona predstavljaju ograničavajući činilac biljne proizvodnje i dobijanja visokih i kvalitetnih prinosa.

 

Za biljke koje su dobro obezbeđene hranivima se kaže da su kondiciono spremne da podnose stresne uslove (bolesti, vremenske neprilike). Dobro ishranjene biljke dobro podnose sušu i mraz, u odnosu na one koje nisu. Za tolerantnost na sušu, posebno su važne dovoljne količine fosfora i kalijuma, jer oni mogu da utiču na smanjenje gubitka vode za 20-30%. U periodu rasta, kada ih nema dovoljno, biljke jako teško podnose sušu. Ishranjene biljke lakše podnose niske temperature i mraz, iz razloga što su svojim dobro razvijenim korenom stvorile organske materije, tj. šećere i druge materije, hidrofilne koloide...  Međutim, uz fosfor i kalijum, azot se često daje u većoj količini od potrebne u tom trenutku, što nije dobro. Veće količine azota nisu poželjne jer intenziviraju rast biljke, a time utiču na smanjenje koncentracije rastvora u biljkama, što ih čini manje otpornim na mraz. Takođe, azot povećava habitus biljke, što kasnije može da izazove poleganje useva (naročito strnih žita). Zbog toga pri đubrenju azotom uvek treba poći od potrebe biljaka u datom trenutku. Fosfor i kalijum se u tom smislu mogu davati bez ograničenja.

 

Dobro ishranjene biljke se lakše regenerišu nakon povreda, košenja, mraza ili napada biljnih bolesti i štetočina.

 

Na zemljištima u Republici Srbiji, analiza zemljišta pokazuje da azota i kalijuma ima dovoljno, ali količina fosfora je uglavnom minimalna. Takođe pH vrednost zemljišta je niska, oko 60% obradivih površina je kisele reakcije. To treba imati u vidu pri odabiru mineralnih đubriva (krtolin, jabukin).

 

 

Vrste đubriva

 

 

1. Organska:

            - čvrsti stajnjak,

            - tečni stajnjak,

            - kompost,

            - osoka,

            - zelenišno đubrenje.

 

2. Mineralna:

            - pojedinačna:

                        - azotna,

                        - fosforna,

                        - kalijumova,

                        - kalcijumova,

                        - mikrođubrova...

            - složena (mešana i kompleksna):

                        - dvojna - NP, NK, PK,

                        - trojna - NPK- različite kombinnacije,

                        - sa više elemenata.

 

 

Način primene mineralnih đubriva

 

 

Prilikom primene minralnih đubriva, veoma je važna ravnomernost rasturanja. Na ravnomernost najviše utiče način primene. Način primene zavisi od biljne vrste koja se gaji, zatim od vremena primene (osnovno, dopunsko, meliorativno đubrenje), od agregatnog stanja đubriva (uglavnom je čvrsto), od raspoložive mehanizacije, od vremenskih prilika, mehanizovanosti gazdinstva (lakša mehanizacija, fertirigacja, traktor, ciklon) i od ekonomičnosti.

Načini primene mineralnih đubriva su:

- Ručno (manualno) – moguće je na manjim površinama, najsporije je, najteže, najmanje precizno, najskuplje i uspeh u ovom đubrenju zavisi od veštine radnika;

- Mehanizovano - rasturačima (ciklonima) za mineralna đubriva, sejalicama koje imaju kutiju za đubrenje, aerođubrenje, folijarno đubrenje (najčešće sa zaštitom biljaka);

- Fertirigacijom - dodavanje vodotopivih đubriva u vodu za navodnjavanje - to je moderan način, a osnovni razlog je taj što takva đubriva imaju viši stepen iskorišćenosti (20-30% efikasniji);

- Dodavanje đubriva injektorima u zemljište - više eksperimentalno.

 

 

Vreme đubrenja

 

 

Prema vremenu đubrenja i nameni razlikuje se:

-          osnovno,

-          dopunsko i

-          meliorativno đubrenje.

 

 

Osnovno đubrenje

 

 

Obavlja se uglavnom pred osnovu obradu zemljišta, koja se izvodi oranjem. Izvodi se zaoravanjem đubriva na punu dubinu, pri čemu se u zemljište unose, pre svega organska đubriva (najčešće stajnjak) i složena NPK ili PK đubriva.  Sa njima se daje najveći deo P i K, nekada i deo N, a nekad i celokupan P i K. Azot se skoro nikad ne unosi u celosti pri osnovnom đubrenju, jer se ostavlja za prihranjivanje.

Pri unošenju u zemljište je važno da se fosfor i kalijum unesu u zonu korenovog sistema, na dubinu do 20-30 cm, nekad i dublje. U suprotnom, bez unošenja u zemljište, ili kod plićeg unošenja, s obzirom da su P i K slabo pokretni u zemljišu, ne bi se našli u zoni korenovog sistema, a time bi izostalo njihovo korišćenje od strane biljaka. Takođe je važno da i organska đubriva budu zaorana u zonu korenovog sistema.

 

Obzirom da se za ozime i jare useve osnovna obrada zemljišta vrši ranije, azot se osnovnim đubrenjem dodaje u manjoj količini, jer je lako mobilan. Ako se daju veće količine N u jesenjoj obradi, prednost treba dati amonjačnim i amidnim formama đubriva.

 

Za višegodišnje kulture u zasnivanju se primenjuje periodično đubrenje, odnosno đubrenje na zalihu (rezervu), što podrazumeva davanje velike količine organskih đubriva, P, K i Ca, kao i kondenzata uree. Cilj je da uneta đubriva “traju” tokom više godina. U tom slučaju se povećava dubina obrade. U ratarskoj proizvodnji se ovo može raditi pri zasnivanju višegodišnjih travnjaka, lucerke, višegodišnjih detelina i hmelja. Brojna istraživanja rađena kod jednogodišnjih ratarskih useva ukazuju da se mogu dati celokupne količine P, K, Ca za period 2, 3, čak i 5 godina. Ovakva primena se pokazala mogućom, jer su razlike između đubrenja na rezervu i đubrenja svake godine bile male i statistički neznačajne. Ovo može biti značajno u svim modernim sistemima đubrenja, jer se time smanjuje broj prohoda i agrotehničkih mera, a samim tim i gaženje, uz uštedu energije, vremena i rada. Osim navedenih prednosti, đubrenje na zalihu može biti značajno i sa aspekta što često na tržištu u nekom trenutku nije moguće odmah dobiti novac za isporučene poljoprivrede proizvode, već se nudi plaćanje u repromaterijalu, u vidu đubriva i pesticida.

 

Vrlo važan zadatak u dopunskoj obradi nakon đubrenja je mešanje zemljišta, jer je to zadatak koji plug najslabije vrši, a najbolje je primeniti tanjiraču.

 

Osnovnim đubrenjem se dodaju i kalcijumova đubriva u trenutku kada se vrši meliorativna popravka zemljišta, ili kao redovna mera đubrenja.

 

 

Dopunsko đubrenje

 

 

Dopunsko đubrenje predstavlja dopunu osnovnog đubrenja. Može biti predsetveno, startno i prihranjivanje.

 

1.Predsetveno đubrenje se izvodi pre setve, odnosno između osnovne obrade i setve. Ovako se unosi preostali fosfor i kalijum. Za predsetveno i startno đubrenje se najčešće ostavlja 20% P i K, kao i deo N. Predsetvenim đubrenjem, đubriva se unose i mešaju sa zemljištem oruđima za predsetvenu pripremu zemljišta. Cilj je da se P I K đubriva unesu u tzv. setveni sloj u kome je plug preskočio unošenje, a ta hraniva su neophodna za početni razvoj mladih biljaka. Takođe, cilj je da se N neophodan za početni rast biljaka unese u zemljište, a da ne dođe do njegovog ispiranja.

 

Ovim đubrenjem, zemljište se dodatno gazi. Zbog toga se teži da se izvede u jednom prohodu, zajedno sa obradom zemljišta, kako bi se smanjilo gaženje, utrošak energije i vreme. Još jedan nedostatak predsetvenog đubrenja je to što se đubrivo rastura po celoj površini, tako da se vrlo često jedan deo hraniva neće iskoristiti od strane korena.

 

2.Zbog svojih nedostataka, često se predsetveno đubrenje zamenjuje startnim đubrenjem. Danas postoje savremene sejalice, koje osim sanduka za seme imaju i deo za mineralna đubriva, kao i ulagače, koji mineralno đubrivo raspoređuju u trake ispod, levo ili desno od semena. Ovo je velika prednost u odnosu na predsetveno đubrenje. Tako će klijanci od početka u blizini imati lako pristupačnu hranu. Druga prednost je što nema duplih radnji, odnosno rasturanja đubriva na celoj parceli i preklapanja prohoda, smanjeno je gaženje. Ovako dato đubrivo ima najviši mogući koeficijent iskorišćavanja mineralnih hraniva iz đubriva u odnosu na druge načine đubrenja. Danas se sve više teži primeni startnog đubrenja, mada, još uvek ovaj vid đubrenja nije u potpunosti zamenio predsetveno đubrenje.

Prilikom predsetvenog i startnog đubrenja, nepoželjan je kotakt klice semena i đubriva, odnosno ponika (nadzemnog dela) i jako mladog korena sa hranivima. Naročito su štetni azot i kalijum, koji mogu oštetiti klijance u direktnim kontaktu, stvarajući na njima ožegotine i nekroze i tako im umanjujući početan rast i razvoj. Opasnost da se ovo desi je takođe manja kod startnog u odnosu na predsetveno đubrenje, jer se đubrivo rastura lokalno, odvojeno od semena.

Startno se daju složena NPK đubriva ili samo N, ako su P i K dati ranije; kao i kod predsetvenog đubrenja.

 

3. Prihranjivanje je vid dopunskog đubrenja koje se obavlja tokom vegetacionog perioda gajenih biljaka u fenofazama koje su i praktično i naučno potvrđene kao poželjne za prihranjivanje.

Prihranjivanje se može obaviti rasturanjem đubriva po celoj parceli, što se vrši kod useva gustog sklopa (strna žita, trave). U ovom slučaju je važno da biljke ne budu "mokre" u vreme prihranjivanja. Odnosno, prihranjivanje po celoj površini se ne sme vršiti neposredno posle kiše, u vreme postojanja rose ili rastopljenog snega, jer se najčešće prihranjuje sa azotom, a on bi mogao da ošteti biljke. Pritom je poželjno da nakon đubrenja ubrzo padne kiša, s obzirom da je kod gustoredih useva nemoguće posle prihranjivanja obraditi zemljište kako bi se unelo đubrivo.

 

Đubriva se mogu unositi i međuredno, što se danas najčešće vrši kultivatorima za međurednu obradu (obrada, uništavanje koraova, razbijanje pokorice i đubrenje). To je najbolji način za prihranjivanje, jer se đubriva unose u blizini biljaka i mešaju se za zemljištem. Ako se očekuje da ubrzo padne kiša, može se ići na to da đubrivo ne bude uneto u zemljište, već samo rastureno po površini.

 

Danas se sve više đubriva unose u zemljište metodom fertirigacije (rastvaranje vodotopivih đubriva u vodi za navodnjavanje), čime se dobija veliki koeficijent iskorišćavanja hraniva, tako da predstavlja dobar vid đubrenja. Fertirigacija danas u svetu predstavlja moderan način ishrane biljaka, profitabilan, naročito primenjivan u zatvorenom prostoru gde je sistem kompijuterizovan, tako da biljke dobijaju mikro i makroelemente u optimalno vreme i u optimalnim količinama.

 

Prihranjivanje se može vršiti i folijarno (preko lista – prskanjem đubrivima rastvorenim u vodi). Na ovaj način se osim azota najčešće dodaju i druga hraniva – ostali makro i mikroelementi. Foljiarna đubriva su često veoma složena po sastavu, mada i ona mogu biti pojedinačna.

 

Kada se kaže da se obavlja prihrana, misli se najčešće na primenu azota, kod ratarskih, povrtarskih, voćarskih i njivskih biljaka, gde su đubiva lakpristupačna i deluju brzo, a način rasturanja je ili međuredno ili po celoj površini.

Sav normiran azot se može dati u nekim slučajevima u celosti pre setve, ali se rizikuje da biljka može "navići" na "luksuznu" potrošnju, trošeći ga više nego što joj inače treba u nekom trenutku, a nakon toga ako dođe do veće količine padavina, on može da se ispere u dublje slojeve zemljišta, zbog čega će biljka patiti usled njegovog nedostatka. Zato je kod većine biljaka bolje izvršiti prihranu. S druge strane, kod lakših zemljišta i u humidnim godinama, opasnost od ispiranja azota je veća, a time i ekonomska i ekološka šteta, tako da se nekada u takvim uslovima teži da se prihranjivanje vrši nekoliko puta u toku sezone. To se zbog brojnih razloga kod većine zemljišta pokazlo nepoželjnim, tako da se najčešće prihranjuje samo 1-2 puta u toku sezone, u težnji da se uštedi na vremenu i energiji. Kod mnogih kultura se pokušva i đubrenje bez prihrane, što može biti uspešno kod okopavina, jarih useva, sa dubokim korenom (kukuruz, suncokret), uz uslov da je azot dat do setve.

 

Kod širokolisnih useva, ako se vrše dva prihranjivanja, onda se prvo obavlja bliže redovima, odnosno biljkama (jer je manja opasnost od povrede korena) i pliće u odnosu na drugo prihranjivanje. Tada obično ima i dovoljno vode za aktiviranje đubriva. Kod drugog prihranjivanja postoji opasnost od povreda korena, tako da se obavlja malo dalje od redova, ali I dublje.

 

 

Meliorativno đubrenje

 

 

Meliorativno đubrenje ima za cilj popravljanje zemljišta na duži period i često se obavlja zajedno sa meliorativnom obradom zemljišta. Na ovaj način se mogu popraviti sledeće osobine zemljišta:

- fizičke - struktura, vodni, vazdušni i toplotni režim;

- hemijske - sadržaj humusa, biljnih hraniva, pH vrednost, odnosno plodnost zemljišta;

- biološke - razvoj živog sveta zemljišta (edafona), što utiče na popravku zemljišta u cilju boljeg rasta i razvoja korena.

Oblici meliorativnog đubrenja su humizacija (primena veće količine organskih đubriva), kalcizacija (unošenje krečnih đubriva radi smanjenja kiselosti, odnosno povećanja pH vrednosti zemljišta), gipsovanje, fosfatizacija, nitrogenizacija (unošenje stabilnih oblika azota u zemljište).

Meliorativno đubrenje se izvodi pre početka korišćenja zemljišta, ali i u toku njihovog korišćenja, periodično, kada se utvrdi da je potrebno.

 

1.Pod humizacijom se podrazumeva postupak unošenja organske materije u zemljište. Humizacijom se deluje u dva pravca. Jedan se odnosi na popravku fizičkih i vodnih osobina zemljišta, a drugi na hemijske i biološke procese u zemljištu. Zbog toga se humizacija smatra merom kojom se može sprovesti uspešno oblagorođavanje zemljišta.

Značaj unošenja organske materije u zemljište se ogleda u sledećem:

-          poboljšanje absorptivnog kompleksa zemljišta,

-          rpestituciji koloidnog dela zemljišta,

-          obrazovanju obilnog i konstantnog izvora ugljendioksida,

-          ublažavanju cementnog svojstva koloida gline,

-          izvor energije za rad zemljišnih mikroorganizama,

-          sinteza humusa,

-          izvor biljnih hraniva posle njene mineralizacije,

-          učešće u procesima razlaganja mineralnog dela zemljišta,

-          utiče na pufernu sposobnost zemljišta,

-          premeštanje nekih elemenata,

-          održavanju povoljne strukture zemljišta,

-          obrazovanju mobilnih formi helatnih oblika hraniva,

-          učestvuje u metabolizmu hraniva u biljkama, posebno delovanjem biljnih stimulatora.

 

2.Pod kalcizacijom se podrazumeva unošenje kalcijuma u zemljište. Kalcijum u zemljištu, za razliku od drugih elemenata ima dvostruku ulogu:

-          kao regulator plodnosti zemljišta i

-          kao biogeni element.

 

Kalcijum u znatnoj meri utiče na osobine zemljišta. U prvom redu kalcijum neutralizuje kiselost zemljišta, čime se održava povoljna pH vrednost zemljišta za biljke, za pedodinamičke procese i za aktivnost edafona.

U neutalnoj sredini preovlađuju korisne bakterije zemljišta, dok se u kiseloj sredini pospešuje aktivnost gljiva, koje stvaraju jake organske kiseline, koje podstiču razaranje adsorptivnog kommpleksa i ispiranje hraniva.

Značajna je uloga kalcijuma u popravljanju strukture zemljišta i to na dva načina. Vezivanjem za adsorptivni kompleks kalcijum izaziva koagulaciju koloida i zatim neutralizacijom huminskih kiselina i stvaranjem nerastvorljivih kalcijum humata utiče na stvaranje stabilnih strukturnih agregata.

Kalcijum smanjuje rastvorljivost gvožđa, aluminijuma, i mangana, koji u mobilnom obliku i u većoj koncentraciji deluju štetno na plodnost zemljišta i na rast biljaka.

Prisustvo kalcijuma indirektno ubrzava razlaganje organske materije pospešivanjem aktivnosti mikoorganizama. Značajna uloga kalcijuma je u izmeni baza u adsorptivnom kompleksu, jer time se aktiviraju druga hraniva. Posebno treba istaći da kalcijum aktivira molibden, koji je u kiseloj sredini blokiran i zato je nepristupačan za biljke.

Pored navedenih povoljnih uticaja na plodnost zemljišta, kalcijum je istovremeno i neophodan biogeni element, koji biljka usvaja iz zemljišta. Sa stanovišta pristupačnosti kalcijuma, od važnosti je njegov antagonizam sa raznim drugim jonima. Tako postoji antagonizam između kalcijuma s jedne strane i kalijuma, magnezijuma, bora, amonjačnog azota, i natrijuma sa druge strane. Novija istraživanja su međutim pokazala da su ovi odnosi vrlo složeni.

Sredstva za kalcizaciju. Za neutralizaciju kiselih beskarbonatnih zemljišta se mogu koristiti različita kalcijumova đubriva kao što su:

-          Negašeni kreč CaO – 70-90% Ca + Mg,

-          Gašeni kreč Ca(OH)2 – 60-70% Ca + Mg,

-          Krečnjak CaCO3 – 50-55% Ca + Mg + Si – fino samleven,

-          Dolomitni krečnjak 30% Ca + 20% Mg – fino samleven,

-          Lapor – 10-95% Ca – tvrdi i meki,

-          Saturacioni mulj – 22% CaO – otpadak pri proizvodnji šećera.

 

Količina krečnih đubriva koju treba uneti u zemljište kako bi se uspešno obavila kalcizacija, može se odrediti na različite načine. Jedan od njih je prikazan u sedećoj tabeli:

 

 

 

 

 

 

Potrebne količine kreča za oranični sloj zemljišta sa srednjim sadržajem humusa

Stepen kiselosti zemljišta

pH u vodi

Potrebne količine kreča u t ha-1

Laka

Srednja

Teška

Nekisela

6,6

Ne preporučuje se kreč

Slabo kisela

6,1 - 6,5

1,2

2,5

3,7

Umereno kisela

5,6 - 6,0

3,1

4,4

5,6

Kisela

5,1 - 5,5

5,0

6,4

7,5

Jako kisela

4,6 - 5,0

7,5

9,4

11,2

Prejako kisela

< 4,6

10

Vrlo retko se sreće

 

 

3.Gipsovanje

U svetu postoje ogromne površine pod halomorfnim (zaslanjenim) zemljištima. Prema podacima FAO, ona zauzimaju blizu milijardu hektara. U Republici Srbiji ova zemljišta su zastupljena u određenoj meri u Vojvodini.

Pored loših hemijskih osobina, koje ne odgovaraju većini gajenih biljaka, ova zemljišta su izrazito nepovoljnih fizičkih i vodno-vazdušnih osobina. Nepovoljne osobine naročito dolaze do izražaja usled nedostatka ili viška vode.

Meliorisanje slanih zemljišta obuhvata čitav niz mera tokom dužeg perioda:

-          odvodnjavanje,

-          ispiranje soli navodnjavanjem,

-          gipsovanje,

-          obrada zemljišta.

 

Gipsovanje je mera koja sledi nakon izvršene drenaže zemljišta (najbolja je cevna). Tada se u reakciji sa gipsom stvara natrijum-sulfat koji se ispira.

Količine gipsa se određuju na osnovu i prisustva natrijuma u zemljištu. Zbog male rastvorljivosti gipsa, praktikuje se njegovo unošenje u manjim količinama u više navrata.

Dejstvo gipsa se zapaža tek nakon 1-2 godine od njegove primene i traje relativno dugo, od 12-15 godina.

Da bi se postigli puni efekti gipsovanja, dobro bi bilo da se istovremeno primeni i humizacija zemljišta.

Posle unošenja gipsa poboljšavaju se osobine zemljišta, salanitet i alkalitet se smanjuju, menja se karakter humusa u pozitivnom smislu (natrijum humat se menja u kalcijum humat), poboljšavaju se fizičke, vodne osobine zemljišta i povećava se fond hranljivih materija.

 

Fosfatizacija

Nivo fiziološki aktivnog fosfora u zemljištu je važan pokazatelj stanja u zemljištu, a s tim u vezi i plodnosti zemljišta. Zemljišta siromašna fosforom (manje od 6 mg/100 g zemljišta) bi trebalo obogatiti fosforom, odnosno, na njima treba obaviti fosfatizaciju.

Pod fosfatizacijom se podrazumeva obezbeđenje zemljišta fosfornom kiselinom u obliku koji može predstavljati rezervu zemljišta u fosfornoj kiselini, tj. u obliku teško rastvorljivom i prema tome nedostupnom za gajene biljke. Međutim, ta rezerva se naročito na kiselim zemljištima aktivira dejstvom kiselina na kalcijum, pri čemu se osobađa fosfor koji postaje dostupan biljkama.

Fosfatizacijom bi trebalo podići sadržaj fosfora na 12-20 mg/100 g zemljišta.

Fosfatizacija se može izvesti na nekoliko načina:

-          Jedan od načina je prethodna kalcizacija da bi se imobilisali joni gvožđa i aluminijuma, a nakon toga unošenje rastvorljivih fosfata kao što je tomasovo brašno;

-          Drugo rešenje je primena superfostata, ali je to nerealno sa ekonomskog aspekta;

-          Još jedano rešenje predstavlja unošenje osnovnih fosfata (fosfatno brašno poreklom od fosfata, koštano brašno, tomasov fosfat…).

 

Količina primenjenog fosfora zavisi od potreba samog zemljišta. Najbolji način je postepeno obogaćivanje zemljišta fosforom, pri čemu će se umesto, na primer, 60 kg ha-1 fosfora, koji je potreban određenom usevu, unositi veća količina, 90-120 kg ha-1 i tako tokom dužeg niza godina.

 

 

Organska đubriva - osobine i značaj

 

 

Karakteristike organskih đubriva su:

-          sadrže veliku količinu organskih materija,

-          niskokoncentrovana su,

-          koriste se u većim količinama,

-          spororazlagajuća su i sporodelujuća,

-          dugodelujuća.

 

Organska đubriva pre svega utiču na povećanje biološke aktivnosti zemljišta, ali i njegovih fizičkih i hemijskih osobina, povećavajući na kraju i plodnost. Sa njima se u zemljište unose raznovrsne organske materije i mikroorganizmi, koji zajedno sa mikroorganizmima koji se već nalaze u zemljištu razgrađuju sveže unetu organsku materiju, a iz produkata ove razgradnje sintetišu se nova visokomolekularna jedinjenja, odnosno humusne materije. Ove organizme nazivamo humifikatori. Postoje pripremni humifikatori (kišne glliste), glavni (mikroorganizmi) i završni humifikatori (fermenti).

 

Značaj humusa koji nastaje je izuzetan, jer on određuje skoro sve osobine zemljišta, a pri tome se naziva regulatorom plodnosti zemljišta. Humus koji se organkim đubrivima unosi u zemljište poboljšava strukturu, zemljišne režime, količinu pristupačnih hraniva (vezujući ih i smanjujući verovatnoću gubitka).

 

Danas postaje sve veći problem kako zaustaviti proces gubitka humusa iz zemljišta. Jedan od načina je povećati stočni fond, a u poslednje vreme neki proizvođači čak kupuju peletirani stajnjak iz inostranstva.

 

U procesu razlaganja organske materije iz organskih đubriva, osim dela koji se humifikuje, dodaju se biljna hraniva i ugljendioksid. Jednim delom ugljendioksid se može iskoristiti za fotosintezu. Mineralizacijom organskih materija u zemljiše se osobađaju hranljivi elementi. U fizičkom smislu, najjednostavije rečeno, unošenjem organskih đubriva u laka, rastresita zemljišta, ona postaju vezanija, a teška, glinovita i zbijena zemljišta postaju rastresitija. Laka zemljišta postaju sposobna da vezuju više hraniva i vode i bolje su zaštićena od erozije, a teža zemljišta obogaćena organskim đubrivima, bivaju lakša za obradu i rast korena.

Postoji veliki broj organskih đubriva, pri čemu najveću upotrebu i veliki praktični značaj ima čvrsti stajnjak.

 

 

Stajnjak

 

 

Definicija i postupak pripreme stajnjaka (čuvanja i nege)

 

 

Stajnjak se koristi u biljnoj proizvodnji iz vremena pripitomljavanja životinja (kada ih je  čovek odomaćio). Dugo vremena, u mnogim krajevima sveta, stajnjak je bio jedino đubrivo koje je korišćeno.

Stajnjak predstavlja mešavinu čvrstih i tečnih ekskremenata domaćih životinja i prostirke. Prostirka u stajama ima nekoliko uloga. Njome se životinjama stvoraju udobniji i topliji uslovi sa jedne strane, a sa druge strane, ima ulogu u upijanju vode i tečnih izlučevina, odnosno osoke. Najčešće prostirka predstavlja slamu strnih žita, kukuruzovinu, a mnogo ređe lišće, strugotinu i druge materijale sa istim ciljem.

Tokom sazrevanja dolazi do procesa razlaganja svežeg stajnjaka i nove sinteze određenih jedinjenja pod dejstvom mikroorganizama i ostalih faktora spoljne sredine. Vremenom nastaje poluzgoreli stajnjak, a zatim od njega zreo ili zgoreli stajnjak, koji se može kao takav koristiti. Nakon određenog vremena zgoreli stajnjak prelazi u pregoreli stajnjak, koji je slabijeg kvaliteta u odnosu na zgoreli stajnjak.

 

Proces previranja traje dva do tri meseca u toplom, a tri do pet meseci u hladnom delu godine. Zreo stajnjak u sebi sadrži trajni i asimilativni humus u odnosu 1:2, a C:N odnos je 20:1. Širi C:N odnos nije dobar jer vodi azotnoj depresiji. Prilikom zgorevanja stajnjaka, u njemu se smanjuje količina organske materije, a povećava se količina trajnog humusa.

 

U procesu pripreme stajnjaka se razlikuju tri postupka: topli, hladni i prelazni.

1.Topli postupak sazrevanja stajnjaka  je aerobni postupak u kome je prisutan vazdušni kiseonik. Stajnjak se drži u rastresitim i ne preterano visokim gomilama, što omogućuje razmenu gasova sa atmosferom. U narednih sedam dana od iznošenja, u stajnjaku se temperatura podiže do 70 °C. Visoka temperatura je važna da bi se uz njenu pomoć uništile klice semena korova, koje neoštećene prolaze kroz digestivni trakt životinja, kako stajnjak ne bi bio rasadnik korova. Uz to, uništavaju se jedim delom i štetni mikroorganizmi (dezinfekcija). U narednih mesec dana nastavljaju se procesi vrenja, ali temperatura opada, prostirka je polurazložena (još se naziru konture lista i stabla od prostirke, ali su krte, lomljive, što znači da je proces razlaganja započet). Zbog veće količine vode i trajanja razgradnje, stajnjak je još nerastresit i naziva se poluzgorelim. U narednih par meseci (do 90 dana) nastupa faza zgorevanja, kada se dobija zgoreo stajnjak, koji je rastresitije strukture bez vidljivih delova prostirke. Tamnomrke je boje i proces humifikacije je završen. Kvalitet ovako dobijenog stajnjaka je odličan (blagi humus), bez klijavog dela korova i često se kaže da je to najkvalitetniji stajnjak. Međutim u toplom postupku se dobija najmanja količina stajnjaka. U slučaju da se on ne upotrebi, dobija se pregoreli stajnjak i umesto da se dešava u zemljištu na đubrištu započinje dehumifikacija i denitrifikacija (gubljenje azota). Pregoreli stajnjak je mrke boje, rastresite strukture, tako da se vilama ne može uzimati.

 

2.Hladni postupak se odvija u anaerobnim uslovima koji se postižu nakupljanjem stajnjaka u visoke gomile i natapanjem vodom i osokom koje istiskuju vazduh. Temperatura koja se na ovaj način postiže je 20-30°C. Osnovni nedostatak ovog načina je što je proces zgorevanja duži, humus koji nastaje je kiseli, ali na ovaj način se dobija veća količina stajnjaka. Zbog visokog stepena nerazloženih organskih materija, preporučuje se za laka zemljišta, ne i za smonice.

 

3.Prelazni postupak dobijanja stajnjaka je najpraktičniji način. On integriše dobre osobine oba prethodna postupka. Obavlja se u fakultativno-anaerobnim uslovima i započinje u prisustvu kiseonika, a nastvlja bez prisustva kiseonika. Naziva se Krantz - ov postupak. U prvih sedam dana stajnjak se na đubrištu slaže u rastresite gomile, jedna do druge, a osmog dana se stajnjak dodaje ponovo na prvu gomilu i tako redom kroz vreme formirajući gomile 2-3 m visoke gomile. Tako se postiže da u prvih sedam dana svaka gomila ima aerobne uslove i proces koji počinje kao topli postupak. Svojom težinom, osmog dana novi pridodati stajnjak istiskuje vazduh iz gomile, curi voda, koje ima u svežem stajnjaku i u dubljim slojevima se relativno brzo postiže anaerobnost. Na ovaj način se dobijaju veće količine stajnjaka u odnosu na topli postupak, a manje u odnosu na hladni. Kvalitet nastalog stajnjaka je solidan, tako da se u praksi vrlo često ovaj način preporučuje kao dobro rešenje.

 

Osim ova tri načina, na žalost, postoji i primitivan stihijski način, gde se štala čisti od svežeg stajnjaka, gomila se na đubrištu skladišti bez ikakvog pravila, tako se dobija stajnjak neujednačenog kvaliteta. Ovaj način nije dobar.

 

Osim na specijalizovanim gazdinstvima, koja gaje jednu vrstu, rasu ili kategoriju domaćih životinja, često se svež stajnjak dobija od različitih životinja na jednom gazdinstvu. On se zajednički sakuplja, meša tokom izđubravanja, tako prosečan hemijski sastav stajnjaka približno iznosi: 0,5% N, 0,25% P2O5 i 0,6% K2O. Uobičajena dinamika razlaganja stajnjaka je 50% u prvoj godini, 30% u drugoj godini i 20% u trećoj godini. Na lakim zemljištima stajnjak se iskoristi za dve godine, a na teškim za četiri.

 

 

Vreme primene stajnjaka

 

 

S obzirom na vreme od 3-5 meseci koje je potrebno za sazrevanje stajnjaka, izvoženje i zaoravanje stajnjaka, sa manje ili više uspeha, može se obaviti u sva četiri godišnja doba. Vreme primene stajnjaka zavisi od useva, plodoreda, tipa zemljišta, stepena zrelosti stajnjaka, klime.

 

Đubrenje stajnjakom različito utiče na određene useve. Većina useva povoljno reaguje ako se pre njihovog zasnivanja izvrši đubrenje stajnjakom. Međutim, za neke useve je ipak bolje da koriste produžene efekte đubrenja stajnjakom (drugu i treću godinu), kao na primer strna žita zbog poleganja ili leguminoze zbog azotofiksacije.

 

U plodoredu stajnak se najčešće na istoj parceli primenjuje svake treće do četvrte godine u normi od 20-40 t ha-1. Stajnjak bi trebalo da bude zaoran pre setve okopavina koje koriste prvu godinu njegovog razlaganja (50%), zatim drugu godinu koriste strna žita, a treću leguminoze. Za jare useve treba primeniti stajnjak u jesen, ako su ispunjeni ostali uslovi (izuzetak su laka zemljišta).

 

Na peskovitim zemljištima đubrenje stajnjakom treba da bude bliže vremenu setve, zbog velikog broja makro pora i burne reakcije razlaganja. Na težim zemljištima to nije slučaj, jer su procesi razlaganja stajnjaka usporeni. Zemljište u koje se stajnjak zaorava ne sme biti previše vlažno ili zamrznuto. U proleće se mora voditi računa da ne dođe do azotne depresije i gubitka hanljivih materija. Pri đubrenju u toku leta, gubici vode i azota su najveći, jer se oni ispiraju prilikom zasićenja zemljišnih kapilara vodom.

 

Stepen zrelosti stajnjaka takođe utiče na vreme njegove primene. Stajnjak može da se primenjuje i kao svež, zaoravanjem u zemljište. U tom slučaju stajnjak treba primeniti znatno ranije u odnosu na setvu. Obično se to radi u toku leta i jeseni za prolećnu setvu. Kada se unose u zemljište, zbog visokog C:N odnosa, svež stajnjak dovodi do azotne depresije koja se mora sprečiti unošenjem azotnih đubriva.

 Ako bi se većinski opredelilo za unošenje svežeg, onda bi se vršila češća upotreba stajnjaka. Agroekonomisti ukazuju da se troškovi umanjuju ukoliko se stajnjak ne skladišti. Ako se zaorava svež stajnjak, onda su gubici organske materije i azota najmanji. Svež stajnjak sadrži celulozu, hemicelulozu, lignin, belančevinu i sve ove materije osim lignina ulaze u brz proces razgradnje. Ako se razgradnja odvija prilikom nege na đubrištu, jasno je da se neke organske materije trajno gube.

Zreo stajnjak sa đubrišta se uzima sa mesta na kome je najzreliji (sa čela) u vertikalnim slojevima. To bi trebalo da se vrši po oblačnom prohladnom vremenu bez vetra, a da bi se smanjilo aerozagađenje i gubitak hraniva. Najbolje je đubrenje vršiti u jesen ili proleće, ali u smislu spajanja agrotehničkih mera u jednu celinu sa agronomskog aspekta, najpoželjnije vreme za đubrenje i zaoravanje stajnjaka je jesen.

Primena stajnjaka bez obzira na zrelost, mora se prilagođavati vremenu setve i sistemima obrade zemljišta.

 

U aridnoj i semiaridnoj klimi, stajnjak treba rasturiti krajem leta i u toku jeseni. U humidnoj klimi, stajnjak treba primenjivati što bliže vremenu setve.

 

Izvežen stajnjak na oranicu je potrebno u što kraćem roku rasturiti i zaorati.

 

 

Način primene stajnjaka

 

 

Da bi se stajnjak što racionalnije iskoristio i da bi se gubici sveli na najmanju moguću meru, osim spemanja stajnjaka, potrebno je voditi računa o njegovoj pravilnoj upotrebi koja počinje izvoženjem, a završava se zaoravanjem stajnjaka.

 

Rasturanje stajnjaka je najbolje vršiti specijalizovanim mašinama za tu namenu, koje zovemo rasturači stajnjaka. To su mašine u obliku traktorskih prikolica na čijem dnu se nalazi lančasto-letvičasti transporter. On nosi stajnjak prema zadnjem delu prikolice, gde se nalazi uređaj za rasturanje u vidu motičica. Na malim individualnim gazdinstvima se često vrši ručno rasturanje stajnjaka. To se radi tako što se na oranicu izveze stajnjak u vidu gomilica, sa kojih se nakon toga rasturaja po čitavoj površini.

 

Stajnjak koji se iznosi iz đubrišta na parcele treba zaorati što pre, a najboje je odmah. Na taj način, gubici su najmanji. Ukoliko se stajnjak ne zaore odmah nastaje proces volatizacije, odnosno već nakon 6 h će 20% azota ispariti u vidu amonjaka, a nakon 4 dana 50%. Najčešća greška poljoprivednih proizvođača je rasturanje u gomile koje tako danima stoje na njivi. U slučaju tople i vlažne zime, tokom razlaganja stajnjaka, takođe dolazi do ispiranja NO3- u dublje slojeve zemljišta, a gube se i ostale mineralne materije. Zbog svega navedenog, ovakav način treba izbegavati. Ako se ne može zaorati, a na đubrištu nema dovoljno mesta, onda se preporučuje slaganje stajnjaka na njivi u vidu gomila i pokrivanje zemljištem, lišćem ili folijom. Višegodišnjim nepravilnim i sporim razlaganjem malih gomila na njivama dolazi do pojave heterogenosti oranice. Ona može navesti i na pogrešne zaključke usled analize zemljišta, jer se zemljišni uzorci mogu uzeti sa manje ili više plodnih mesta. Zato je potrebno na vreme isplanirati poslove. Đubrenje treba organizovati tako da izvoženje, rasturanje i zaoravanje budu sinhronizovani.

Najpogodnije oruđe za zaoravanje je raonični plug, naročito plug sa pretplužnjakom.

 

Dubina zaoravanja stajnjaka zavisi od brojnih faktora kao što su zemljište, količina upotrebljenog stajnjaka, stepen zrelosti stajnjaka, vreme primene.

Na lakšim zemljištima, stajnjak se zaorava dublje, bar na 20-25 cm, kako bi se njegovo dejstvo produžilo, odnosno mineralizacija usporila, s obzirom na veće prisustvo kiseonika. Na težaim zemljišta se zaoravanje vrši na 15-20 cm, kako bi se stajnjak brže mineralizovao, s obzirom da teška zemljišta imaju manje kiseonika.

Sa unošenjem velike količine stajnjaka (humizacija), ili ako se želi postići duže delovanje,  zaoravanje se vrši dublje. Male količine stajnjaka zaoravaju se pliće, ali nikad na dubinu manju od 10 cm, kako se u toku dopunske obrade ne bi vratio na površinu.

Vreme primene takođe utiče na dubinu zaoravanja stajnjaka. Pri đubrenju u toku leta, povećava se dubina zaoravanja, kako bi se usporila mineralizacija. U toku zime i proleća se zaorava pliće zbog suprotnog efekta.

Pri zasnivanju oranice, kao i prilikom meliorativne humizacije zemljišta, zaoravanje stajnjaka se vrši na dubinu od 25 cm, pa sve do 30-40 cm.

Svež stajnjak se zaorava dublje da bi se njegovo razlaganje vršilo sporije.

 

Količina stajnjaka koja će se zaoravati zavisi od količine stajnjaka na raspolaganju, osobina zemljišta, klime, kvaliteta snajnjaka, zahteva useva, preduseva i plodoreda, kao i od ekonomičnosti.  

Smatra se da je niska norma do 20 t ha-1, srednja 20-30 t ha-1, visoka 30-40 t ha-1 i vrlo visoka preko 40 t ha-1.

Veliki broj proizvođača đubri niskim normama zbog nedostatka stočnog fonda, te se preporučuje češće đubrenje (svake treće godine bar).

Prioritet u đubrenju stajnjakom imaju zemljišta siromašna humusom, parcele koje nisu dugo đubrene, laka i teška zemljištima.

U uslovima aridne klime, đubrenje stajnakom je od posebnog značaja, naročito na lakim zemljištima, jer stajnjak pomaže vezivanje vode i olakšava borbu protiv suše.

Stajnjak je jako važan u sistemu integralne i organske poljoprivrede, gde ima prednost u odnosu na neka mineralna đubriva.

Ako je planirana kalcizacija, onda se ona izvodi zajedno sa primenom stajnjaka zbog niza pogodnosti.

 

Stajnjak se može upotrebiti u gajenju svih vrsta biljaka, ali ga treba prvo dati biljkama koje najpovoljnije reaguju na njegovu primenu (okopavine, neke industrijske i povrtarske kulture, krompir, kukuruz, suncokret, konoplja, a od povrtarskih kupusnjače, lubenica, dinja, paprika, paradajz, krastavac i veliki broj drugih).

Strna žita najčešće koriste produženo delovanje stajnjaka, te se pre setve ona najčešće ne đubre, ali je izuzetak kada se radi popravka loših tipova zemljišta (humizacija) kao i produbljivanje oranice.

Leguminoze takođe dobro reaguju na đubrenje stajnjakom, tako da se kod njih stajnjak može primeniti pred zasnivanje lucerišta ili crvene deteline.

Pri zasnivanju travnjaka, voćnjaka i vinograda, takođe treba primenjivati stajnjak, kao i tokom njihovog dugogodišnjeg perioda iskorišćavanja.

 

 

Osoka

 

 

Osoku čine tečne izlučevine domaćih životinja koje nije upila prostirka, a koje se sakupljaju iz staje osočnim kanalima i prikupljaju se u osočnim jamama (bazeni, lagune). Pored urina, u osoci mogu biti prisutni i voda iz izmeta ili nakon pranja štala, kao i usled padavina.

Osoku ne prikupljaju sva domaćinstva, već ona često nekontrolisano izlazi iz staje, pronalazeći prirodne puteve i zagađujući životnu sredninu, pre svega zemljište i podzemne vode. Na ovaj način, deo stočarske proizvodnje predstavlja ekološki problem za područja na kojima se ovo dešava. Problem neprikupljanja osoke je zbog toga relativno skupa investicija.

Za đubrenje se može koristiti sveža osoka (posle nekoliko dana čuvanja) i zrela (prevrela) osoka, koja je stajala u jami 1-4 meseca. Osoka se iz cisterni rastura po zemljištu, a poželjno je da bude odmah uneta u zemljište različitim merama obrade zemljišta, kao što je tanjiranje.

 

Osočne jame se grade od betona sa cementnim spoljašnjim zidovima. Zapremina osočne jame se planira u skladu sa brojem grla. Ako se ne razblađuje vodom, računa se 4 m2 po uslovnom grlu za period četiri meseca punjenja. Ako se osoka razređuje, to dodatno povećava potrebnu površinu i zapreminu jame. Radi sprečavanja volatizacije, u osoku se dodaju jedinjenja koja vezuju NH4+ kao što su superfosfat i kalcijum-sulfat. Mogu se dodavaitini mineralna ulja koja ostaju na površini i stvaraju tamnu skramu, koja sprečava gubljenje azota u vidu gasova , naročito ako jame nisu pokrivene. Takođe, mogu se dodavati i antibiotici ili gips.

 

Osoka se pre primene razređuje sa vodom, a retko se može primeniti i bez razređivanja. Prema odnosu razređivanja osoka može biti:

- gusta (koncentrovana) – osoka bez razređivanja, do odnosa 1:3,

- retka (razblažena) - 1:4 i više, čak i do 1:15.

Razblažena osoka se koristi slučaju kada se đubrenje vrši u toku gajenja useva, ili neposredno pred zasnivanje useva. Ona se bolje upija i brže raspoređuje u zemljištu. Takođe se bolje koristi od strane biljaka. Zbog svega toga, pogodna je za fertirigaciju.

Gusta (koncentrovana) osoka se koristi isključivo na nezasejanom zemljištu. Unosi se na različite načine.

 

Za razređivanje osoke je potrebna dovoljna količina vode. Pre upotrebe osoku treba promešati. Mešanje osoke u osočnoj jami se može obaviti različitim mikserima, koji mogu biti: mehanički (ugrađenim električnim ili ručnim mešačima), pneumatski (kompresorima) ili hidraulički (vodom). Zatim su potrebne pumpe za punjenje i pražnjenje cisterni, cisterne, a poželjni su i aplikatori kojima se osoka unosi direktno u zemljište. Ako je površina jame manja onda se ona samo meša, a zatim razređuje u cisternama.

Pojavom tečnog stajnjaka su nastale moderne cisterne i oruđa za unošenje osoke u zemljište. One imaju ram sa motičicama i zupcima, koji otvaraju brazde. U njih se aplikatorima unosi osoka do 5 cm dubine, a iza se nalaze pritiskajući valjci ili iskošeni tanjiri koji zatvaraju brazde i na taj način se gubici svode na minimum.

Na travnjacima osoka može nakon rasturanja da se unese drljanjem, a nekad se i svesno izbegava drljača, tako da neminovno dolazi do volatizacije. U tom slučaju se koristi retka osoka.

 

Osoka sadrži oko 92-97% vode i 3-8 % organskih jedinjenja. Od mineralnih hraniva, u osoci dominiraju azot i kalijum, te se zbog toga kaže da je to NK đubrivo. Ona sadrži oko 0,2-0,7% N i oko 0,4-0,9% K2O. Sadržaj fosfora u osoci je jako mali i kreće se do 0,08%. Oko 70% azota u osoci se nalazi u obliku amonjaka, a ostatak je u obliku drugih jedinjenja rastvorljivih u vodi. Osoka sadrži i visoku koncentraciju auksina, kao i određene količine drugih biljnih hormona. Zato je posebno korisna za prihranjivanje biljaka.

 

Osoku treba koristiti na oraničnim površinama, prvenstveno pri đubrenju okopavina, krmnih biljaka i travnjaka. Može se koristiti i pri gajenju pšenice ili u povrtarstvu, ali sa oprezom (posebno kod lisnatog povrća).

S obzirom da je osoka brzodelujuće NK đubrivo, najbolje efekte daje kada se primenjuje u proleće, pre setve ili u toku vegetacije. Najmanji efekat ima kada se koristi u letnjem i jesenjem periodu, zbog mineralizacije i velikog isparenja azota.

Ako se zaorava slama i kukuruzovina (žetveni ostaci), poželjno je prskati ih osokom, jer se time ubrzava razlaganje, sprečava azotna depresija i dobija se kompletnija organska materija, (ukupno više hraniva se iskorišćava).

Za đubrenje se najčešće preporučuje primena osoke u količini od 20-25 m3 ha-1.

 

Zbog viška kalijuma u osoci, nakon đubrenja, u zemljištu često dolazi do antagonizma kalijuma i kalcijuma. Zbog toga, na površinama koje se često đubre osokom, može doći do gubitka kalcijuma ispiranjem što je štetno, naročito na onim površinama gde će se pripremati hrana za životinje. Posledice ove pojave su različite, na primer dijareja, lomovi kostiju, pobačaj steonih grla, kao i lošiji kvalitet animalnih proizvoda. Ovaj  problem se rešava harmoničnim đubrenjem, kao na primer dodavanjem Tomasovog fosfata u količini 50-90 kg ha-1, kojim se rešavaju dva problema, odnosto nedostatak fosfora i kalcijuma.

 

 

Tečni stajnjak

 

 

Tečni stajnjak prestavlja mešavinu čvrstih i tečnih izlučevina domaćih životinja i otpadnih voda iz staje (voda za pranje, voda od padavina). Ne sadrži prostirku i nastaje u uslovima gde se domaće životinje drže na drugačiji način. One se najčešće drže u stajama sa rešetkastim podovima, kroz koje spiranjem vodom, ekskrementi kanalima odlaze u posebne bazene. Većina procesa manipulacije tečnim stajnjakom je zbog toga mehanizovana i specijalizovana.

Ovaj sistem držanja životinja je nastao pre svega na planinskim područjima na kojima se proizvođači prvestveno bave stočarstvom. U ovim područjima se strna žita manje gaje, te zbog toga ne postoji ni slama koja bi se koristila za prostirku, a dovoženje prostirke iz nižih predela nije isplativo.

 

Prednosti korišćenja tečnog u odnosu na čvrsti stajnjak su:

- U poslednje vreme ovaj način držanja životinja se sve više primenjuje i u ravničarskim krajevima iz oganizaciono ekonomskih razloga. Pri spremanju čvrstog stajnjaka potrebno je desetak puta vršiti manipulaciju sa slamom od njive do stajnjaka. U vezi s tim, izračunato je i da su troškovi proizvodnje čvrstog stajnjaka visoki i predstavljaju oko 30% svih izdataka u stočarskoj proizvodnji. Zbog toga je pripremanje tečnog stajnjaka isplativiji način, naročito ako se radi o većem broju goveda (30-40 i više);

- Proizvodnjom tečnog stajnjaka se poboljšavaju higijenski uslovi u staji za životinje, a i za ljude;

- Olakšana je mehanizacija i automatizacija, s obzirom da je sa tečnim stajnjakom jednostavnija mašinska manipulacija;

- Manji je gubitak mineralnih hraniva iz stajnjaka.

 

Nedostaci korišćenja tečnog stajnjaka su:

- zagađenje životne sredine, odnosno aerozagađenje, zagađenje površinskih i podemnih voda, ljudske i stočne hrane i povećan rizik od širenja zaraza ljudi i životinja,

širenje korova.

 

Danas, u razvijenim zemljama, zbog svega navedenog, prešlo se skoro u potpunosti na ovaj način držanja životinja i pripreme stajnjaka. Međutim na velikim farmama, koje proizvode ogromne količine tečnog stajnjaka, njegovo prikupljanje i primena predstavlja veliki ekološki problem (aero, hidro zagađenje). Taj problem se može rešavati na različite načine. Jedno od rešenja su veoma skupi sistemi za fertirigaciju koji raznose stajnjak po celom gazdinstvu, pri čemu se, pre primene, tečni stajnjak razređuje. Postoje pokušaji da se vrši kompostiranje tečnog stajnjaka, odnosno, da se razdvoje čvrsta i tečna faza pomoću mašina u vidu centrifuge, a nakon toga se čvrsti deo kompostira, a tečni deo se koristi kao osoka. Ovo je relativno dobar način, ali je skup. Jedno od boljih rešenja jeste i dobijanje bioenergije, tako što se ulaganjem u sisteme za bioenergiju, dobijaju električna energija i biogas.

Tečni stajnjak je vrlo neprijatnog mirisa i opterećen je sa velikim brojem štetnih mikroorganizama, zbog čega treba posebno voditi računa pri njegovom skladištenju, rasturanju, a i prilikom rada na površinama nakon rasturanja.

 

Hemijski sastav tečnog stajnjaka zavisi od vrste i kategorije životinja. Kao i osoka, i ovo je NK đubrivo sa visokim sadržajem vode i organske materije. Osim ostalog, treba znati da u ovom stajnjaku mogu biti prisutni antibiotici, stimulatori rasta, naročito hormoni, deterdzenti i dezinfekciona sredstva. Ukoliko se raspolaže većim količinama tečnog stajnjaka, u cilju nomiranja đubriva treba uraditi njegovu hemijsku analizu.

 

Način primene tečnog stajnjaka je sličan je kao i kod primene osoke. Norma se određuje na način da sva količina azota koja će se dati bude iskorišćena. Treba voditi računa o ekonomskoj i ekološkoj šteti. Ukoliko se radi o velikim količinama tečnog stajnjaka, pre određivanja količine koja će se primeniti po jedinici površine, potrebno je izvršiti njegovu hemijsku analizu.

 

Vreme primene tečnog stajnjaka se prilagođava potrebama i mogućnostima. Najčešće se primenjuje u toku leta i jeseni, jer je mineralizacija bolja i azot u obliku NO3- se brzo upija u suvo zemljište. U slučaju postrnih useva može se koristiti u toku leta. Ispiranje i gubici azota u vidu gasova su izraženiji kod lakših zemljišta.

Tečni stajnjak se primenjuje pre svega pred zasnivanje okopavina, naročito ako se radi o neleguminoznim njivskim ratarskim i krmnim usevima (leguminoze same stvaraju dovoljne količine azota). Može se koristiti, ali oprezno kod gajenja strnih žita (u optimalnoj količini da ne bi došlo do poleganja). Na livadama i pašnjacima se daje nakon kosidbe (posle nedelju dana) ili u rano proleće, pre kretanja vegetacije (pre ispaše) i nakon ispaše.

Posle rasturanja tečnog stajnjaka treba izvršiti korekciju fosfornim đubrivima, kao i kod đubrenja osokom.

 

 

Kompost

 

 

U poljoprivrednoj proizvodnji ima mnogo različitih organskih otpadaka, koji su često u takvom stanju, da se direktno ne mogu koristiti ni kao đubriva. Da bi se mogli koristiti kao đubriva, oni se moraju podvrgavati procesima razlaganja, koji u njima dovode do različitih promena u sastavu. Tako nastaju materije koje na kraju mogu da posluže kao đubriva. Podvrgavanje različitih otpadaka procesima razlaganja u cilju dobijanja organskih đubriva se naziva kompostiranje, a organsko đubrivo koje se tom prilikom dobija naziva se kompost.

Kompost predstavlja čvrsto organsko đubrivo koje nastaje fermentacijom različitih otpadaka iz domaćinstva i gazdinstva, ali i organskih otpada iz industrije. Za ovu svrhu se mogu koristiti: lišće, korovske biljke, cima krompira, pokvarena stočna hrana, slama, fekalije, otpaci pri klanju stoke, utroba životinja, kosti, papci, kopita, dlaka, perje, krv, pepeo, mulj i dr. U organskom delu komposta učestvuju i mikroorganizmi i kišne gliste, koji proces razlaganja organskih materija dovode do kraja.

Naziv potiče iz latinskog compositus - složen, sastavljen. Kompost je poznat od davnina, jer su ljudi uočili da se organski otpad slagan na jednom mestu razlagao, te su ga u različitim delovima sveta korisili kao i stajnjak.

 

Postoje različite vrste komposta. Najzastupljeniji je obični kompost, koji nastaje od organskih otpadaka biljnog, životinjskg i mineralnog porekla iz domaćinstva i sa gazdinstva. Najčešće sadrži lišće trava, usitnjeno granje, korovske biljke, pokvarenu hranu, otpatke iz kuhinje, otpake pri klanju stoke. Može se dodati i mulj koji se može prikupiti na različite načine, pepeo iz domaćinstva ili nekog drugog porekla. Često se dovozi slama iz trapova, kao i slama u višku. Za običan kompost se koristi zemljište, kao i neka đubriva kao što su kalcijum kabonat, fosforno brašno, stajnjak, osoka. Moguće je kompostirati papir (neštampana čista forma).

S obzirom na trajanje procesa humifikacije, sve materije običnog komposta se mogu podeliti u tri grupe:

-          Teško razložive materije – kosti, dlaka, perje, čekinje, rožnate materije;

-          Materije koje imaju veliku sposobnost vezivanja vode i hraniva – zemlja, mulj, pepeo;

-          Materije koje pospešuju razlaganje – fekalije, mineralna đubriva, kalcijum karbonat.

 

U kompostu se ne smeju naći nerazloživi materijali kao što su metal, staklo, plastika, neki organski materijali, kao što su leševi od uginulih životinja (zbog zaraza), zatim sredstva koja mogu štetno da utiču na mikroorganizme, životinje i čoveka, kao što su sredstva za zaštitu bilja

Za spremanje komposta bira se ocedno mesto koje nije izloženo suncu, tako da su to najčešće severne strane objekata ili hladovina drveća.

 

Jedno od uputstava (recept) za spremanje običnog komposta bi bilo sledeće. Za podlogu treba koristiti sabijeni sloj zemlje ili beton, na koga se stavlja sloj slame, pleve i/ili lišća, zatim jedan sloj 20-30 cm materijala za kompostiranje, a nakon toga 10 cm zemljišta. Može se dodati i pepeo kao i đubriva ili kreč. Zatim sledi sledeći sloj materijala za kompostiranje i sve se ponavlja iz početka. Tako se ređaju slojevi po istom redosledu do visine od 1,2-1,5 m. Dužina kompostišta može biti po želji i mogućnostima, nije ograničena i zavisi od količine materijala sa kojim se raspolaže. Ne preporučuje se da visina kamare bude veća uglavnom zbog lakšeg mešanja komposta koje se vrši posle izvesnog vremena. Završena kamara se prekriva slojem zemlje debljine 10 – 20 cm. Na ovaj način se kompost štiti od direktnih sunčevih zraka, kao i nepovoljnih atmosferskih uticaja, sprečava se isparavanje i održava se vlažnost materijala. Na komposištu se mogu sejati biljke sa širokim listovima kao što su tikve radi zasenjivanja u cilju sprečavanja isparavanja.

 

S obzirom da se kompost sprema od veoma raznovrsnog materijala koji se neujednačeno razlaže, postoji potreba da se vrši povremeno mešanje komposta. Mešanjem se pospešuju oksidacioni procesi u kompostu, odnosno njegovo razlaganje. Preporučuje se da ukupan broj mešanja bude 2-3 kako bi se ubrzao proces razlaganja. Prvo mešanje se obavlja nakon 1-3 meseca. Pri mešanju se preporučuje da se na jedan m3 doda 10-15 kg CaO iz različitih izvora, sa ciljem da se izvrši neutralizacija organskih kiselina. Može se dodati i KAN ili neki drugi izvor azota u cilju pospešivanja rada mikroorganizama. Moguće je dodavati sirove fosfate, vodu, osoku. Dodavanjem mikroorganizama i kišne gliste, ubrzava se mineralizacija.

 

Proces kompostiranja traje do onog trenutka kada se na osnovu izgleda materijala utvrdi da su biljni delovi razloženi, a organska materija humificirana. Takav kompost liči na zemljište, koje se u ruci mrvi i kao takav je zreo za upotrebu. Kompost može biti gotov i nakon tri meseca, ali i do 20 meseci i više ako sadrži teško razložive animalne ostatke. Ako dominira biljni deo, onda je potrebno 3-6 meseci.

 

Prema prosečnom hemijskom sastavu kompost je đubrivo koje je siromašnije u odnosu na čvrsti stajnjak, ali je bogatije u sadržaju trajnog humusa. U kompostu ima više kalcijuma, a manje NPK. Kompost sadrži neke fitohormone. Prosečan sadržaj azota u kompostu je 0,35%, fosfora 0,25%, kalijuma 0,25%, a kalcijuma 2-3%.

 

 Kompost je jako dobro đubrivo za ratarsku, povrtarsku i cvećarsku proizvodnju, a može se koristiti u gajenju svih ostalih biljnih vrsta. Međutim, kompost se sprema u mnogo manjim količinama u odnosu na stajnjak i uglavnom ga nema dovoljno za đubrenje većih površina.

U poređenju sa stajnjakom, upotrebljeni kompost se iskoristi za 1-2 godine.

Osim običnog, postoje i drugi komposti.

 

 

 

Ostali vidovi komposta

 

 

- U kompost se mogu dodati stajnak i zemljište u određenom odnosu, zatim mikroorganizmi i kišne gliste. Na taj način se dobija kompost bogatiji u NK od običnog.

 

- Dodavanjem crvenih kalifornijskih glista, koje se hrane zgorelim stajnakom, relativno brzo se dobija kompost poznat kao lumbrikogeni humus ili lumbri humus, koji je jako bogat hranivima i ima više od 1% NPK, Ca, Mg i Fe, a pri tome sadrži i auksine i citokinine.

 

- Kompost od treseta je poznat u državama koje imaju dosta treseta - Poljska, Nemačka, Holandija, Finska. U Srbiji postoji nekolliko nalazišta treseta, ali ovaj način spravljanja komposta nije zastupljen. Treset sam po sebi ima veliku sposobnost da vezuje vodu i hraniva, a siromašan je u hravivima. Unet u zemljište on popravlja vodni režim i sorpcione osobine, što je posebno značajno na peskovitim zemljištima.

Sve tri navedene vrste komposta predstavljaju relativno skupo đubrivo, te se njihovo spremanje i korišćenje vrši uglavnom samo za profitabilnije useve, koji se gaje u saksijama ili toplim lejama kao što je cveće ili povrće.

 

- Kompost od gradskog smeća predstavlja veliki potencijal za proizvodnju đubriva. Spravljanje komposta može biti jedno od rešenja problema velike količine gradskog otpada. Da bi se to sprovelo, potrebno je prethodno odvajanje organskog dela iz ukupne mase otpada, što nije jednostavno sprovesti. Drugi vid rešavanja viška smeća je spaljivanje organskog dela, pri čemu može da se dobije energija i pepeo, koji dalje može biti iskorišćen kao đubrivo ili za spravljanje komposta. Od gradskog smeća je moguće jedan deo podvrgnuti metanskom vrenju, pri čemu se dobija biogas.

 

- Postoji mogućnost čak da se kompostira i mulj iz otpadnih voda iz kanalizacije.

 

- Može se kompostirati i industrijski  otpad - tamo gde ima organskih materija koje se mogu koristiti za kompost, prehranbena, klanična industrija. Treba izbeći da u takvom kompostu budu teški metali.

 

- Kompost od slame i kukuruzovine je jedno vreme pravljen od viška istih. Na ovaj način se dobijao  "veštački" stajnjak solidnog kvaliteta. Međutim, ovaj način spravljanja komposta je uglavnom napušten iz razloga jer je neekonomičan. On zahteva dosta vremena, rada i mehanizacije, jer se biljna masa usitnjava, zatim gazi traktorom, slično kao pri siliranju, a uz to je potrebna velika količina vode za kvašenje. Danas gazdinstva koja proizvode veće količine slame i kukuruzovine vrše njihovo direktno unošenje u zemljište zaoravanjem, čime se izbegavaju troškovi spravljanja komposta.

 

 

Sapropel

 

 

Sapropel predstavlja talog ili mulj, koji se sakuplja na dnu stajaćih voda, slatkih i sanih. Čine ga sitne čestice zemljišta koje su tu dospele najčešće taloženjem iz vode, uginuli biljni i životinjski organizmi i mineralne materije. To je organomineralna smeša koja se razgrađuje u anaerobnim uslovima (u vodi).

Da bi nastalo đubrivo, mulj se vadi iz vode, podvrgava se oksidaciji, ispiranju zbog štetnih otpadaka i kao takav može poslužiti kao organsko đubrivo. Vadi se iz slatkih jezera, ili mora.

Zastupljenost ovog đubriva je najveća u lučkim gradovima, ali i u humidnim i perhumidnim oblastima, u kojima ima dosta slatkih jezera i erozionog zemljišta (Severna Evropa, Rusija, Belousija, Kanada...). U takvim uslovima, sapropel se vraća erodiranim zemljištima.

 

 

Žetveni ostaci kao organsko đubrivo

 

 

U svim granama biljne proizvodnje, nakon žetve ostaju takozvani žetveni ostaci koje čine koren, stabljika, list i ostali biljni delovi, koji nisu iskorišćeni u žetvi. Naročito na gazdinstvima koja nemaju stoke, slama, kukuruzovina i ostaci drugih biljnih vrsta ostaju kao sporedni proizvodi.

Žetveni ostaci se mogu iskoristiti na više načina:

- Kao stočna hrana neposredno ili u prerađenom i oplemenjenom obliku. U teškim, lošim vremenima kada nije bilo kvalitetne stočne hrane, davani su kao deo obroka;

- Spaljivanje slame i kukuruzovine – često se radi, ali je zakonom zabranjeno jer predstavlja čest uzrok požara. Pored toga, na ovaj način se oštećuje sloj zemljišta 1-2 cm dubine, sagoreva se humus, vrši se dezinfekija zemljišta, odnosno ubijaju se korisni mikroorganizmi, a sve to utiče na smanjenje plodnosti zemljišta;

- Bale slame i kukuruzovine se upotrebljavaju za dobijanje toplotne energije u odgovarajućim pećima, kojima se zagreva domaćinstvo, sušare (briketi i pelet). Procena je da se jedno domaćinstvo može grejati od prinosa istih sa 1 ha površine;

- Kao prostirka u stočarstvu;

- Kao sirovina za dobijanje celuloze, papira, iverice;

- Kao sirovina za spremanje veštačkog stajnjaka i komposta i

- Neposrednim uključivanjem u procesu korišćenja organske materije zaoravanjem u zemljište.

Zaoravanje sporednih proizvoda biljne proizvodnje ima niz prednosti. Zaoravanjem se biljni ostaci uključuju u proces kruženja organske materije u zemljištu, stimuliše se biološka aktivnost zemljišta, pozitivno se utiče na strukturu, vodno-vazdušne i toplone osobine zemljišta. Pored toga, na teškom zemljištu, organski ostaci poboljšavaju internu dreniranost u sloju zemljišta u koji su uneti.

 

Zaoravanjem slame i kukuruzovine, u zemljište se unosi velika količina ugljenih hidrata, odnosno ugljenika. Zbog toga se odnos C:N povećava, što nije dobro, jer to vodi pojavi azotne depresije. Odnosno, unešseni ugljeni hidrati predstavljaju hranu za mikroorganizme, koji se tada intenzivno razmnožavaju, a s obzirom da je njihov organizam sastavljen od proteina za koje je potreban azot, oni azot uzimaju iz zemljišta. Zbog toga, u ovim uslovima dolazi do manjka azota za kulturne biljke. Da bi se problem prevazišao, pri zaoravanju slame i kukuruzovine je potrebno pojačati đubrenje azotom, kako bi se “nahranili mikroorganizmi”. Pri nomiranju hraniva, količina azota se povećava za oko 0,7 kg na 100 kg suve biljne mase. To je najčešće od 30-50 kg ha-1 azota. Ako je blizu vreme setve, naročito je važno da se korekcija đubrivima obavi odmah.

Količina sporednih proizvoda u biljnoj poizvodnji je velika i zavisi od biljne vrste, sorte, kao i od vremenskih uslova. Kod strnih žita i okopavina, količina žetvenih ostataka je najčešće približno jednaka količini dobijenog semena.

Pre zaoravanja, biljne ostatke treba usitniti radi lakšeg i ravnomernijeg unošenja u zemljište. To se vrši adapterima, koji se nalaze na kombajnima ili različitim sitnilicama. Najbolji efekti zaoravanja su ostaci nakvašeni kišom. U slučaju suše, kvašenje žetvenih ostataka se može obaviti dodatkom osoke i tečnog stajnjaka.

Iseckani biljni ostaci se zaoravaju raoničnim plugovima. Druga oruđa su manje podesna za unošenje biljnih ostataka u zemljište.

Zaoravanje slame se obavlja do dubine od 20 cm, a kukuruzovine 25-30 cm (oranjem raoničnim plugovima). Dubina zaoravanja zavisi od količine žetvenih ostataka.

Vreme zaoravanja zavisi od vremena žetve, odnosno berbe. U principu biljni ostaci mogu da ostanu duže na njivi, jer delimično omekšaju i lakše se zaoravaju. Period zadržavanja žetvenih ostataka na površini zemljišta zavisi od dužine vremenskog perioda između žetve i osnovne obrade za sledeći usev. Posle ranih preduseva biljni ostaci se zaoravaju ljuštenjem, a kod kasnih preduseva u jesen osnovnom obradom. Nepovoljno je zaoravanje biljnih ostataka u proleće.

Površina poorane njive treba da bude bez većih količina žetvenih ostataka, kako bi bila pogodna za predsetvenu pripremu i setvu. Zaorana organska materija mora biti što ravnomernije raspoređena i izmešana sa zemljištem po celoj dubini oranja. Dobro mešanje organske materije sa zemljištem postiže se oranjem raoničnim plugovima.

U zemljištu se paralelno sa razlaganjem biljnih ostataka odvija i sinteza humusnih materija i dolazi do obogaćivanja zemljišta u organskoj komponenti. Zbog povoljnog dejstva na bilans organske materije, sporedni proizvodi biljne proizvodnje predstavljaju veoma vredna organska đubriva. Zaoravanje žetvenih ostataka osigurava izvor energije za mikroorganizme, popravlja se biogenost zemljišta, pozitivno utiče na strukturu zemljišta kao i na vodno-vazdušne osobine.

 

 

Zelenišno đubrenje (Sideracija)

 

 

Predstavlja vid organskog đubrenja useva, koji se vrši putem zaoravanja sveže zelene mase biljaka, koje se posebno gaje u tu svrhu, a sa cijem da se zemljište obogati organskim materijama, azotom i radi poboljsanja fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta.

Zelenišnim đubrenjem se u zemljište unosi sveža, zelena organska masa bogata vodom, šećerima, skrobom, azotom, dok sadržaj celuloze i hemiceluloze još uvek nije previsok. U osnovi, zelenišno đubrenje se po tome i razlikuje od drugih organskih đubriva, kojima se u zemljište unosi odumrla biljna masa.

Zaoravanje samoniklog useva se, prema tome, ne može smatrati zelenišnim đubrenjem, i ako se zemljište obogaćuje organskim materijama; jer ti usevi nisu namenski gajeni za tu svrhu.

Sideracija je način đubrenja koji je poznat od davnina (stari Egipat). Naziv sideracija potiče od latinske reči siderus - zvezdan, u smislu nekadašnjeg kulta plodnosti u odnosu na sunce i mesec, kada se verovalo da sa njih plodnost prelazi na biljku i zemljište. Biljke koje se gaje za sideraciju se nazivaju siderati. U današnjoj eri, kada nema dovoljno organskih đubriva, o sideraciji se govori kao o alternativi.

U prošlosti je sideracija preporučivana za udaljenije parcele od domaćinstva, kada je otežan transport stajnjaka, na nagnutim terenima, gde usev štiti teren od erozije, na površinama gde je prisutna monokultura. Danas se ovaj vid đubrenja preporučuje svuda gde nema dovoljno kvalitetnih organskih đubriva.

 

Za sideraciju su pogodne one biljke koje za kratko vreme obrazuju veliku organsku masu, imaju dubok koren (vrše biogenu ascendenciju), koji može da usvaja teže pristupačna hraniva i mogu da fiksiraju azot. Zbog toga su najbolji leguminozni usevi. Najčešće se koriste lupine, kokotac, bob, grašak, grahorice, deteline (jednogodišnje). I lucerka se može koristiti za sideraciju, ali na kraju njene upotrebe, odnosno nakon nekoliko godina iskorišćavanja. Međutim, za sideraciju se preporučuju i neke neleguinoze, kao što su: uljana repica, heljda, facelija, suncokret, sudanska trava, slačica, ječam, raž, ovas. Mogu se kombinovati i leguminoze sa neleguminozama (npr. grašak ili grahorice, a kao oslonac se koriste strna žita). Na izbor useva utiče vreme setve (ozimi, glavni, postrni usev), dužina njegovog gajenja (vegetacije), kao i agroekološki uslovi na terenu.

 

Specifičnosti agrotehnike. Usev za zelenišno đubrenje se može gajiti kao glavni usev (ako je kratka vegetacija i nema vremena za više useva u toku godine), postrni usev, ozimi međuusev ili združeni usev (podusev).

Kada se gaje siderati, zemljište se obrađuje i đubri kao i za druge useve, ali se količina semana povećava za 25-100% (za postizanje većeg gustog skolpa, odnosno veće biomase). Siderati zbog svega toga zahtevaju dodatno ulaganje, tako da je po mnogima u određenim uslovima ovo ekonomski neopravdana mera.

Biljni materijal se u zemljište unosi onda kada su biljke dostigle najveću masu, kada su sočne i najčešće je to nakon cvetanja. U slučaju kašnjenja, biljke sadrže manje vode i šećera, a povećava im se sadržaj celuloze i hemiceluloze (opada sadržaj kvalitetne materije).

Najčešće se usev pre zaoravanja valja (da bi polegao), zatim se tanjiračama sitni biljna masa ili se valja i tarupira, a tek onda se vrši zaoravanje. Manje količine biljnog materijala mogu se uneti frezom. Nakon zaoravanja, poželjna je primena nazubljenih valjaka radi uspostavljanja boljeg kontakta između zemljišta i biljnog materijala.

Dubina zaoravanja zavisi od samog useva koji se zaorava, zemljišta, kao i zahteva narednog useva. Najčešće se na težim zemljištima zaoravanje vrši na dubinu od 15 cm, a na lakšim nešto dublje.

 

Zelenišnim đubrenjem se u zemljište unosi sveža organska masa, a kod leguminoznih biljaka i značajne količine azota. Fertiliaciona vednost useva za zelenišno đubrenje zavisi od količine biljne mase i od njenog kvaliteta. Njime se unose manje količine organske materije i hraniva u odnosu na uobičajeno đubrenje stajnjakom. Kao i ostala organska đubriva, zelenišno đubrivo pozitivno utiče na fizičke osobine zemljišta. Pozitivan uticaj ovog načina đubrenja traje 1-2 godine, s tim da je prve godine jače, a druge slabije od delovanja stajnjaka.