1. Жетва

5.ŽETVA

 

 

 

 

Na kraju tehnološkog procesa proizvodnje, kada ratarski proizviodi budu zreli, sledi njihovo ubiranje (žetva, berba, vađenje). Zrelost proizvoda može biti fiziološka (botanička), koja nastupa kada je seme zrelo da može normalno da klija i tehnička zrelost, kada su pojedini biljni organi (krtola krompira, koren repe, stablo povrća, zrno graška) pogodni za upotrebu ili preradu.

Vreme žetve zavisi i od svrhe korišćenja, na primer kukuruz za zrno i za silažu.

S obzirom na vrstu useva i njihove organe zbog kojih se gaje, razlikuje se ubiranje zrnastih, korenastih, krtolastih, predivih i krmnih useva.

 

 

Žetva zrastih useva

 

 

U zrnaste useve spadaju žita, zrnene mahunarke, uljane biljke i td. Oni se žanju u fiziološkoj zrelosti koja nastupa u isto vreme kada i tehnička, tj. kada je zrno zrelo da klija. Ovi usevi prolaze kroz tri faze: mlečnu, voštanu i punu zrelost. U mlečnoj zrelosti biljke su uglavnom još zelene, zrno je formirano, ali mu je sadržaj hranljivog tkiva još uvek u mlečnom stanju, nije čvrst i pod pritiskom, iz njega izlazi mlečni sok. U voštanoj ili žutoj zrelosti, biljke su žute, zrno je čvrsto kao vosak i može se zaparati noktom. Ova zrelost nastupa oko dve nedelje posle mlečne zrelosti. Puna zrelost nastupa 3-5 dana posle voštane trelosti. Zrno je tada tvrdo, pod pritiskom noža se drobi. Ako se na početku ove faze ne izvrši žetva, zrno počinje da se osipa, klasovi se lome, ljuske i mahune pucaju i gubici se povećavaju.

Žetvu treba obaviti na kraju voštane i početku pune zrelosti. Prerana žetva uzrokuje dobijanje nižeg prinosa, nezrelih, šupljih, nenalivenih i smežuranih zrna. Zakašnjenje žetve uzrokuje gubitke osipanjem, a nekada i ispiranjem hranljivih materija iz njega.

Žetva može biti jednofazna, dvofazna i višefazna. Danas je najzastupljenija jednofazna žetva, koja se vrši savremenim kombajnima koji vrše košenje, sakupljanje, vršidbu, odvajanje zrna i njegovo delimično čišćenje od primesa. Ovakva žetva je mnogo pogodnija od višefazne, jer je brža, zahteva manje rada i gubici zrna su manji. Dvofazna žetva započinje nešto ranije, kada je sadržaj vode u zrnu oko 35%, tako što se prvo vrši košenje, nakon čega se biljna masa suši na polju 3-5 dana, a zatim se sakuplja i obavlja vršidba. Danas se dvofazna žetva retko praktikuje, uglavnom kod useva koji sukcesivno sazrevaju, kako bi se ubrzalo i ujednačilo zrenje i time umanjili gubici. Višefazna žetva je stariji i primitivniji način, koji se koristio ranije pre pronalaska mehanizacije i kasnije u nedostatku adekvatne mehanizacije. Žetva je obavljana ručno, srpom ili kosom ili mehanzovano travokosačicama i žetelicama. Zatim se biljni materijal sušio, a nakon toga je obavljana vršidba gaženjem konjima ili različitim tipovima vršalica. Danas se višefazna žetva uglavnom više ne koristi.

 

 

Skladištenje ratarskih proizoda

 

 

Posle žetve, ratarske proizvode treba pravilno uskladištiti. Ako se skladištenje i čuvanje proizvoda ne vrši na adekvatan način, štete mogu biti ogromne. Proizvodnja na oranicama se vrši uz velika ulaganja, dok kasnije usled nepažnje ili nestručnog ponašanja prilikom skladištenja mogu nastati veliki kvantitativni i kvalitativni gubici. Procenjuje se da su prosečni gubici pri skladištenju kukuruza oko 10% od ukupnog roda, što je na nivou jedne države velika količina. Tu su uračunati gubici suve materije kao i gubici kvaliteta i prerađivačke vrednosti. Gubici se u pojedinim godinama, vlažnim i nepovoljnim za dosušivanje i čuvanje kreću čak i preko 30%. Ako se tome doda još i uticaj na oboljevanje i smanjenu produktivnost stoke usled ishrane nekvalitetnim proizvodom, mogu se shvatiti prave razmere štete. Da bi se štete umanjile, potrebno je poznavati opšte principe za pravilno čuvanje proizvoda.

Ratarske proizvode posle žetve treba sa što manje gubitaka sačuvati do vremena potrošnje. Najveća opasnost za bezbedno čuvanje proizvoda preti od neadekvatne vlažnosti, temperature, pojave bolesti i štetočina. Generalno, sve što je temperatura u skladištu niža, što je manja vlažnost semena, prostorije i vazduha, povoljniji su uslovi za čuvanje semena. Tokom čuvanja je neophodna česta kontrola uskladištenih proizvoda i uslova u kojima se oni čuvaju. Ako oni postanu neadekvatni, potrebno je blagovremeno i na pravi način reagovati.

Temperatura u skladištu zavisi od vremenskih uslova spolja, ali i od konstrukcije samog skladišta, odnosno materijala od kog je izgrađeno, debljine zidova, boje zidova i krova, ugla padanja sunčevih zraka i td. Ako je temperatura u skladištu veća od dozvoljene, potrebno je vršiti ventilaciju nerashlađenim ili rashlađenim vazduhom. Pored temperature, venilacija smanjuje vlažnost vazduha.

Vlažnost zrna i vazduha u skladištu teže određenoj ravnoteži. Koja će od njih imati veći uticaj, zavisi od odnosa zapremine zrna i atmosfere skladišta. U ćeliji silosa gde zrno zauzima 60% prostora, vlažnost vazduha će zavisiti od vlažnosti zrna. Kada ima malo zrna, tada vlažnost vazduhaviše utiče i na vlažnost zrna.

Kretanje vazduha uzrokuje isparavanje vode iz zrna, koje je proporcionalno deficitu zasićenosti vazduha vlagom. Kretanje vazduha u masi zavisi od krupnoće zrna, odnosno veličine praznog prostora između zrna, kao i od debljine sloja semena koje se suši. Promene temperature u skladištu su vrlo značajne i mogu biti štetne, naročito ako se temperatura smanjuje. U tom slučaju dolazi do orošavanja metalnih, staklenih, plastičnih i sličnih površina, sa kojih kaplje voda na zrno. Ovo je naročito izraženo u prevozu zrna brodovima iz vlažnih i toplih u hladna područja. U tom slučaju je izrazito bitna adekvatna ventilacija.

Visoka vlažnost i temperatura u skladištu nisu dobri jer pogoduju razvoju bolesti i štetočina. U takvim uslovima seme može i da proklija, te gubici mogu biti ogromni.

Zrno u skladištu diše. Pri tome se oslobađa ugljendioksid, vlaga i toplota. Što je zrno vlažnije, a temperature viša, intenzitet disanja je veći. Suvo seme (ispod 14% vlage) diše vrlo malo. Međutim, pri vlažnosti od 17%, disanje je 30 puva teće u odnosu na vlažnost od 11%. Sa 20% vlage, ono se povećava za 80-100 puta u odnosu na 11%. Sa porastom disanja raste i temperatura i vlažnost, a sa njihovim rastom, disanje se još više povećava. Tako dolazi do znojenja zrna, bubrenja, razvoja bolesti, a može početi i process klijanja. Zato se pri skladištenju vlažnog zrna obavezno mora pristupiti intenzivnom procesu sušenja.

Pre skladištenja zrna, skladište se mora dobro očistiti, dezinfikovati i dezinsekovati. Tom procesu treba podvrgnuti i vreće u koje će se zrno sipati.

Najveći gubici u skladištu se odnose na težinu zrna, kvalitet i klijavost. Kao posledica razvoja bolesti, u zrnu se mogu stvoriti različiti mikotoksini koji su opasni po zdravlje čoveka i domaćih životinja. Pored toga, kvari se i estetski izgled, nekada i ukus i miris proizvoda, čime im se obaraju kvalitet i cena.

Na gubitke u skladištu utiče i kvalitet proizvoda donetih na čuvanje. Ako je zrno oštećeno vršidbom, vlažno i napadnuto bolestima ili insektima, ono je podložnije kvarenju u skladištu.

 

 

Skladišta za zrnaste proizvode

 

 

Od zranastih proizvoda koji se skladište, to su najčešće strna žita, kukuruz, mahunarke, uljarice i drugi. Za ove proizvode postoje različita skladišta kao što su: podna skladišta (magacini), ćelijska skladišta (silosi) i koševi za kukuruz u klipu.

Skladište za zrnaste proizvode treba da ispunjava uslove kao što su:

-          da je na suvom terenu, udaljeno od štala, đubrišta i sličnih objekata,

-          da je pristupačno i da ima dovoljno prostora za manipulaciju,

-          da ima pod i zidove od materijala koji izolira vlagu,

-          da je proizvod zaštićen ok diše, snega i glodara,

-          da ima pregrade za odvojen smeštaj raznih proizvoda (vrste, sorte),

-          da je omogućeno provetravanje,

-          da ima aparate za merenje temperature i vlage vazduha i zrnaste robe.

 

Kvalitet čuvanja zrna ne zavisi samo od skladišta, već i od zrna koje se skladišti. Zrno koje se unosi u skladište treba da bude zrelo, suvo, čisto, neoštećeno, sa što manje stranih primesa ili bez njih. Takođe je važno da zrno bude uskladišteno u odgovarajućoj debljini sloja i da je zaštićeno od štetočina, odnosno insekata, glodara i ptica.

 

 

Podna skladišta

 

 

Podna skladišta su u vidu provetrenih prostorija u kojima se čuva zrno u različitoj debljini sloja. Ona mogu biti prizemana i spratna. Prema načinu lagerovanja zrna ona mogu biti podna površinska i podna zapreminska.

 

Podno površinsko skladište. Zrno se u ovim skladištima čuva u rasutom stanju, najviše do 1,5 m debljine. Ako je zrno u vrćama, debljina sloja može biti veća, do 2 m pod uslovom da je zrno dobro osušeno. Ova skladišta su konstrukciono jednostavnija i imaju manje opreme od silosnih i podnih zapreminskih. Skladištenje u njima je zbog toga jeftinije, ali je eksploatacija teža i manje praktična.

Skladište mora biti dobro provetreno. Za jedan vagon semena je potrebno minimalno 12 m² prostora, bez manipulativnih prostora na koje otpada još oko 20%.

 

Podno zapreminsko skladište. Služi za skladištenje zrna u većim naslagama, od 4-6 m. U njemu se može čuvati osušeno zrno u vrećama ili u rasutom stanju, koje se tu može i sušiti strujanjem zagrejanog ili nezagrejanog vazduha. Ovakva skladišta se uglavom koriste za čuvanje merkantilne robe, jer čuvanje u vrećama u debelom sloju i sušenje toplim vazduhom ne pogoduje kvalitetu semenske robe.

S obzirom da se zrno skladišti u debljem sloju, potrebna je manja površina u odnosu na podno površinsko skladište.

 

Manja prizemana skladišta se izrađuju od zidne konstrukcije, a veća, spratna od armirano-betonske konstrukcije. Podna skladišta se osvetljavaju samo toliko koliko je potrebno za rad. Površina prozora treba da bude 3-5% od površine zida i na njima treba da postoji žičana mreža radi zaštite od štetočina. Pored prozora, u podnim skladištima treba da postoji i poseban sistem za ventilaciju. Poželjno je da temperature u ovakvim skladištima ne pređe 20 °C, a vlažnost 80%. Treba voditi računa da se skladište ne provetrava po vlažnom i kišovitom vremenu, jer seme upija vlagu.

 

 

Ćelijska skladišta – silosi

 

 

Silosi su savremena skladišta za žito u kojima se zrno čuva u vertikalnim ćelijama. Ćelije mogu biti betonske ili metalne. U poslednje vreme se prave i silosi od specijalne plastike. U većim silosima, više ćelija je grupisano zajedno.

Oblik ćelije može biti krug, kvadrat i mnogougaonik. Prečnik im je najčešće do 5m, dok je visina različita, od 3-30 m, zavisno od kapaciteta skladišta. Ćelije se pune kroz otvor koji se nalazi na vrhu, a prazne se kroz otvor na dnu.

Karakteristika silosa je da je u njima uticaj relativne vlage spoljnog vazduha mali zbog njegovog malog pristupa, ali je uticaj spoljne temperature veliki zbog velike površine zidova i njihove male debljine, naročito kod metalnih ćelija. Zbog toga se u silosima žito treba povremeno prebacivati da ne bi došlo da zagrevanja i štete. Da bi to moglo adekvatno da se vrši, treba ostaviti jednu praznu ćeliju. Pod najvećim uticajem temperature je sloj žita do samih zidova, a temperatura zavisi i od okrenutosti zida stranama sveta.

Veliki silosi imaju skladišni i mašinski deo. Skladišni deo ima prizemlje u kome se manipuliše zrnom, a iznad njega su ćelije koje se pune transporterima. U mašinskom delu su smeštene mašine za sušenje i čišćenje semena.

Manji silosi se grade na poljoprivrednim imanjima, uz mlinove i slično, a veliki u lukama, železničkim čvorištima, rečnim pristaništima i u centrima otkupnog područja. U poslednje vreme se sve više grade metalni silosi, koji se lako montiraju i demontiraju.

 

 

 

Koševi (čardaci, salaši)

 

 

Koševi služe za čuvanje kukuruza u klipu. Kukuruz se u košu suši prirodnom ili veštačkom cirkulacijom vazduha.

Koševi se grade na suvom i provetrenom mestu, a okreću se svojom širom stranom suprotno na pravac duvanja najčešćih vetrova. Grade se od drveta, metala ili najčešće kombinacijom ova dva materijala. Zidovi se izrađuju od drvenih ili metalnih letvi koje se postavljaju na određeno rastojanje jedna od druge kako bi vazduh mogao da cirkuliše. Najčešće letve predstavljaju 50% ukupne površine zida. Širina koša varira od 1,2-2 m. U vlažnoj klimi oni mogu biti još uži, a u suvoj klimi ili ukoliko postoji unutrašnja ventilacija, onda mogu biti širi. Dužina koša može biti neograničena, a time i kapacitet koševa. Visina koševa najčešće varira između 2.5 i 4 m. Individualna gazdinstva podižu male koševe, dok velika gazdinstva prave koševe kapaciteta i do 10 vagona. To odgovara dužini od 42 m, širini od 2 m i visini od 2,5 m. Treba imati u vidu da 1 m³ nesušenog kukuruza sa oko 20% vlage teži 450-500 kg.

Koš se pravi uzdignut od zemlje oko 1m, da bi bio zaštićen od prodiranja površinskih voda i glodara. Od kiše i snega se štiti izgradnjom široke strehe na dve vode. Koševi se mogu puniti i prazniti ručno ili mehanizovano elevatorima na vrhu i na dnu koševa.

U poslednje vreme se izrađuju koševi u kojima se kukuruz u klipu suši veštački, strujanjem vazduha koga pokreće ventilator. U unutrašnjosti koša se nalazi kanal za ventilaciju širine do 1 m, širina koša ide do 5 m, a visina 6 m. Na ovaj način, kukuruz se ne samo brže suši, već se istovremenim hlađenjem sprečava process kvarenja, odnosno pojava bolesti, štetočina i glodara. Ako je početna vlažnost vazduha 30%, ovim sistemom se za 10-15 dana može smanjiti na 24-25%.

Da bi se uspešno čuvao kukuruz u košu, treba voditi računa da se u skladište unose čisti, zdravi i zreli klipovi. Vlažnost zrna ne bi trebalo da prelazi 20-24% pri prirodnom sušenju, a ako je veća, obavezna je primena veštačkog sušenja. Prirodno sušenje kukuruza u koševima traje 4-7 meseci, s obzirom da se ono odvija u hladnijem periodu godine.

U današnje vreme, koševi se smatraju ekstenzivnim i zastarelim načinom skladištenja kukuruza. Čuvanje kukuruza u koševima zahteva mnogo radne snage, zbog čega je neekonomično. Pored toga, gubici pri takvom načinu čuvanja su veliki i znose 10-30%.